San o drugom Komonveltu

Kina i ASEAN su potpisali nov ekonomski sporazum koji će omogućiti lakše ispunjenje plana o stvaranju zone slobodne trgovine između najmnogoljudnije zemlje sveta i asocijacije jugoistočne Azije do 2010. godine. Sporazum je i dosta uverljiv signal da će Kina – do 2009. godine, kako se predviđa – postati prva ekonomska sila u jugoistočnoj Aziji. Na tom prostoru je tradicionalni američki ekonomski uticaj u poslednje vreme u opadanju, dok se vrednost trgovine između Kine i ASEAN-a približila sumi od 170 milijardi dolara.

(ASEAN je, da podsetimo, akronim za asocijaciju zemalja jugoistočne Azije kojoj pripadaju Brunej, Kambodža, Indonezija, Laos, Malezija, Mjanmar – Burma – Filipini, Singapur, Tajland i Vijetnam. Asocijacija postoji već 40 godina. Neke od ovih zemalja, kao što su Singapur ili Malezija, spadaju među "azijske tigrove", a neke su, poput Kambodže ili Vijetnama, siromašne.)

Zona slobodne trgovine između Kine i ASEAN-a, čije je stvaranje dogovoreno 2002, predstavljaće, sa milijardu i 800 miliona potrošača i obimom razmene od jednog biliona i 200 milijardi dolara, treće po značaju svetsko tržište, posle Evropske unije i Severne Amerike.

Ali kako zemlje ASEAN-a ne žele da budu sateliti Kine, a teže stvaranju sopstvenog zajedničkog tržišta po ugledu na nekadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu, u ovaj integracioni proces su, u raznim vidovima, uključeni i Japan i Južna Koreja, a u poslednje vreme i Indija.

Nova podela rada

Skup lidera ovih zemalja, održan u Sebuu, na Filipinima, pretvorio se u niz bilateralnih i manjih grupnih samita, na kojima je bezmalo svako razgovarao i ugovarao poslove sa svakim. Pored formacije "Kina plus ASEAN", pominjani su "ASEAN plus 3" (Kina, Japan i Južna Koreja) i saradnja "tri ekonomske sile istočne Azije" (Kina, Japan, Južna Koreja), bez čijih usklađenih akcija, prožetih uverenjima da razvoj Azije pre svega zavisi od samih Azijaca, nema ni nove međunarodne podele rada u regionu.

Komentator "Ženmin žibaoa" je na ovom samitu naslutio obrise jedne "harmoničnije istočne Azije", pa i pravo naroda tog regiona na san o "Komonveltu istočne Azije".

Naravno, tri istočnoazijske ekonomske sile nemaju istovetan pristup ASEAN-u ili regionalnoj integraciji. Kina je samostalna, a Japan i Južna Koreja imaju najveće obaveze prema svom glavnom savezniku, Sjedinjenim Državama. Ali sve tri zemlje imaju zajednički interes da na prostoru ASEAN-a dogovaraju ekonomske poslove, umesto da ulaze u uzajamna nadmetanja.

Kina je posebno motrila kretanja u regionu otkako je, početkom devedesetih godina, predala zaboravu sporove koje je imala sa zemljama ASEAN-a u hladnom ratu. Njena diplomatija je brižljivo pripremala teren za zbližavanje sa zemljama ASEAN-a.

Ove zemlje su, 1997. i 1998, bile upale u finansijsku krizu. Predsednik Klinton im je pomogao da krizu prebrode tako što je uticao na MMF da se za njihove nevolje nađu rešenja koja su prevashodno pogodovala interesima SAD. Tad su i počela veća razočaranja u Ameriku. Nova su došla posle 2001. godine: imajući druge prioritete – borbu protiv terorizma ili rat u Iraku – SAD su, tvrdi se, bilateralnu saradnju sa državama pretpostavile saradnji sa multilateralnim asocijacijama poput ASEAN-a, osim ako ona nije u funkciji američke globalne strategije.

Roba bez carine

U vreme finansijske krize Kina je u ASEAN-u ostala upamćena po tome što nije revalvirala juan. Time je – po mišljenju Žen Sjaoa iz Šangajskog instituta za međunarodne studije – "pomogla da se stabilizuje regionalni ekonomski poredak". Ona je tako napravila prvi važan korak prema ASEAN-u. Bio je to i prelomni trenutak za okretanje ASEAN-a Kini. Tome je pogodovao i ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001.

Prvi konkretan sporazum, posle načelnog dogovora o zoni slobodne trgovine, potpisan je 2005. i predvideo je smanjenje ili obostrano ukidanje carina na preko 7.000 uvozno-izvoznih artikala. Do 2010. Kina će ukinuti carinu na sve proizvode iz ASEAN-a, ali će dopustiti da siromašnije članice (Kambodža, Laos, Mjanmar i Vijetnam) i dalje carine kinesku robu do 2015.

Najnoviji sporazum, potpisan na Filipinima, predviđa liberalizaciju trgovine i usluga u nizu oblasti: informativnoj tehnologiji, telekomunikacijama, saobraćaju, finansijama (uz otvaranje zajedničke berze hartija od vrednosti), turizma, nauke i tehnologije, obrazovanja, poljoprivrede, mašinogradnje, energetike i politike investiranja, posebno u infrastrukturu.

Bogatije zemlje ASEAN-a investirale su dosad u Kinu 38,5 milijardi dolara. Kina je u zemlje ASEAN-a, gde već radi preko hiljadu njenih preduzeća, prodrla svojom tehnologijom u industriji i poljoprivredi, kao što su izrada svilenih tkanina ili gajenje hibridnog pirinča. A sada, za narednih pet godina, priprema državne investicije u vrednosti od 35 milijardi, kao i povoljne kredite od 15 milijardi dolara svojim preduzećima koja su spremna da ulažu u privredu jugoistočne Azije.

Ideja o drugom, istočnoazijskom, Komonveltu nije razrađena tako pomno kao plan o slobodnoj trgovini Kina – ASEAN, pored ostalog i zbog različitosti političkih sistema glavnih nosilaca poslova. Ali ona podrazumeva, kako ističe štampa, "otvoreni regionalizam". Integracija je tek nagoveštena. Jasno je, međutim, da je njen "mehanizam" samo azijski. Amerikanaca u njemu nema, kao što ih nije bilo ni na samitu.