Brigom o muzeju do glasova građana

Iako je tekla po planu, rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti u Beogradu je stala. Oči javnosti uglavnom su uprte u slučaj Narodnog muzeja, i to povremeno. Rekonstrukciju MSU nije pratila nijedna afera. U sklopu plana (2006/2007) rekonstruisana je i zgrada Legata Čolaković na Dedinju, a privode se kraju i radovi na galeriji u dvorištu ovog legata.

Gde su i kada nastali problemi u vezi sa nastavkom radova na rekonstrukciji MSU?

Naša rekonstrukcija je tekla po planu i mogla bi se sutra nastaviti. Problem je isključivo finansiranje i do zastoja u građevinskim radovima je došlo 2010, ali ne i do zastoja u našim programskim aktivnostima. Ponekad se pitam da li bi bilo bolje da nismo bili toliko pedantni u pripremama i pristupu ovoj rekonstrukciji, da smo bili malo manje „štreberi” možda bi se više pažnje obratilo na MSU.

Samo u 2011, MSU je bez glavne zgrade organizovao 22 izložbe i 90 edukativnih i istraživačkih programa, predavanja, prezentacija, radionica i javnih vođenja u Beogradu i Srbiji. Možda je ova pojačana aktivnost, kojom smo hteli da ne ostavimo građane Srbije bez adekvatnog uvida u istoriju naše umetnosti i nove umetničke tokove, stvorila utisak da Muzej savremene umetnosti sjajno funkcioniše i da može da čeka. Možda bi bilo bolje da smo umesto što smo razvijali programe pokrenuli neprekidnu marketinšku kampanju s bilbordima i drugim prigodnim medijima za besmisleno trošenje para i pridružili se estradi. Sve ovo ne znači da se sada nećemo obratiti javnosti i zatražiti javnu podršku za završetak radova na Ušću. Iako se termin „društvo” u Srbiji upotrebljava jednako retko kao i termin „umetnost”, verujem da, iako deprimirano i razočarano, srpsko društvo postoji kao što i nekakva javnost postoji, i ta će podrška biti veoma važna u budućnosti.

Ako bismo, hipotetički ,zamislili idealne uslove, kada bi muzej na Ušću trebalo da bude završen?

Trebalo bi da bude završen za godinu dana. Zadivljena sam da je Gradska uprava Beograda za samo 100 dana sagradila novu školu. To pokazuje da se kada u Srbiji postoji politička volja ovakav posao može brzo završiti. Da bi se završio Muzej na Ušću potrebno je da Vlada Srbije izdvoji sredstva kao za dva i po kilometra autoputa kroz Vojvodinu ili za oko kilometar puta kroz Grdeličku klisuru. Mislim da jedan muzej vredi bar kao i nekoliko kilometara puta. Zaista mislim da mnogim ministrima u vladi ovaj red veličina do sada nije bio jasan. Bilo bi dobro da se vlada konačno otvoreno izjasni da ovoj zemlji nisu potrebni muzeji i da javno kaže da Srbija treba da „ispadne iz istorije”. U vremenima kriza, u najtežim vremenima, ili baš u najtežim, naša odgovornost prema društvu postaje dramatično aktuelna. Radna mesta i potrošačka korpa jesu najkrupnija ekonomska pitanja, ali društvo mora u nečemu i da se ogleda, mora da širi svoju društvenu imaginaciju koja menja i proizvodne odnose od kojih svi zavisimo. Umetnost se nikako ne sme doživljavati kao neki luksuzni „šlag na torti” već je ona jedan od osnovnih sastojaka te torte, na primer – prašak za pecivo! Ne možemo sada napustiti veru u obrazovne procese čiji je Muzej sastavni deo. Ne može se dozvoliti da društvo postane do te mere poniženo tako što se pitanja identiteta i kreativnosti društva mere kilometrom puta, kao što ja to sada činim ne bih li privolela političku moć da zaštiti dosadašnju investiciju i ubrza završetak radova na Ušću.

Kako stoje stvari u surovoj stvarnosti?

Budžet koji nam je ovih dana prosledilo Ministarstvo kulture predviđa 23 miliona dinara za građevinske radove na objektima muzeja, što je ugrubo deseti deo neophodnih sredstava. Mi održavamo pet objekata (zgrada muzeja na Ušću, Salon u Pariskoj, Galerija Dobrović, Galerija Čolaković i administrativno-upravna zgrada u Botićevoj, u kojoj su sada zaposleni), i to radimo na najodgovorniji mogući način. Mislim da će naš Upravni odbor doneti odluku da se minimalan iznos uloži u konzerviranje radova na Galeriji Čolaković, a da se sve ostalo, oko 20 miliona, uloži u nastavak radova na Ušću.

Potomci mitropolita Stratimirovića vode postupak na sudu protiv MSU tvrdeći da se legat gradi na njihovom zemljištu. O čemu je reč?

Porodica Stratimirović je već neuspešno pokretala sudske sporove protiv Republike Srbije i Skupštine grada Beograda kao vlasnika tj. korisnika Legata. Jasno je da su Stratimirovići pokušali da kreiraju neku vrstu medijske atmosfere u kojoj bi se stvorio utisak da polažu pravo na ovaj prostor, bez obzira da li zaista za to imaju osnova i da li se zaista radi o njihovoj dedovini. Oni su pokušali da iskoriste sentimente pokrenute donošenjem Zakona o restituciji. Mi, kao nacionalna institucija, nikada nismo učestvovali u sporovima u kojima se pokušava manipulisati javnošću. Pitanje vlasničkih odnosa nad ovom imovinom je zaista neupitno, pa stoga MSU nije smatrao za potrebno da javno reaguje. Ako bude bilo potrebe, detaljno ćemo objaviti sve podatke o ovoj galeriji i njenoj nesvakidašnjoj istoriji, kao i istorijske podatke o porodicama koje su zaista sagradile ovaj objekat, za razliku od Stratimirovića koji su zgradu posedovali samo za vreme nemačke okupacije, odnosno Nedićeve uprave.

Ušli smo u izbornu godinu. Kako će se to, prema vašem mišljenju,odraziti na situaciju u kojoj se nalazi MSU?

 Mislim da politički faktori greše misleći da se kroz brigu o institucijama (pa i institucijama kulture) ne dobijaju glasovi građana jer kada građani izražavaju svoje nezadovoljstvo životom u Srbiji oni ne pominju muzeje, ali podrazumevaju da su muzeji već deo njihove svakodnevice, a ne nešto za šta se tek treba izboriti, odnosno u šta tek treba ubediti sadašnju političku elitu. To je vređanje zdravog razuma – ne sme se zaboraviti da je MSU bio prvi muzej savremene umetnosti u ovom delu Evrope, a i to da je sama zgrada arhitektonski spomenik modernosti, jedan od najvažnijih simbola Beograda. Podršku građana dobiće oni koji građane cene i poštuju a ne oni koji obećavaju bolju budućnost koju ni sami nisu u stanju da zamisle jer bez kreativnog i kritičkog mišljenja budućnost se i ne može zamisliti. Lako je reći da je najvažnije izgraditi standard kao da je standard nešto što se stvara isključivo novcem, materijalnim bogatstvom. Životni standard je nešto drugo i podrazumeva i razmišljanje o kvalitetu života. Ono što će Srbiju jednog dana izvući iz krize jesu njeni za rad osposobljeni, obrazovani i kreativni građani.