Бригом о музеју до гласова грађана

Иако је текла по плану, реконструкција Музеја савремене уметности у Београду је стала. Очи јавности углавном су упрте у случај Народног музеја, и то повремено. Реконструкцију МСУ није пратила ниједна афера. У склопу плана (2006/2007) реконструисана је и зграда Легата Чолаковић на Дедињу, а приводе се крају и радови на галерији у дворишту овог легата.

Где су и када настали проблеми у вези са наставком радова на реконструкцији МСУ?

Наша реконструкција је текла по плану и могла би се сутра наставити. Проблем је искључиво финансирање и до застоја у грађевинским радовима је дошло 2010, али не и до застоја у нашим програмским активностима. Понекад се питам да ли би било боље да нисмо били толико педантни у припремама и приступу овој реконструкцији, да смо били мало мање „штребери” можда би се више пажње обратило на МСУ.

Само у 2011, МСУ је без главне зграде организовао 22 изложбе и 90 едукативних и истраживачких програма, предавања, презентација, радионица и јавних вођења у Београду и Србији. Можда је ова појачана активност, којом смо хтели да не оставимо грађане Србије без адекватног увида у историју наше уметности и нове уметничке токове, створила утисак да Музеј савремене уметности сјајно функционише и да може да чека. Можда би било боље да смо уместо што смо развијали програме покренули непрекидну маркетиншку кампању с билбордима и другим пригодним медијима за бесмислено трошење пара и придружили се естради. Све ово не значи да се сада нећемо обратити јавности и затражити јавну подршку за завршетак радова на Ушћу. Иако се термин „друштво” у Србији употребљава једнако ретко као и термин „уметност”, верујем да, иако депримирано и разочарано, српско друштво постоји као што и некаква јавност постоји, и та ће подршка бити веома важна у будућности.

Ако бисмо, хипотетички ,замислили идеалне услове, када би музеј на Ушћу требало да буде завршен?

Требало би да буде завршен за годину дана. Задивљена сам да је Градска управа Београда за само 100 дана саградила нову школу. То показује да се када у Србији постоји политичка воља овакав посао може брзо завршити. Да би се завршио Музеј на Ушћу потребно је да Влада Србије издвоји средства као за два и по километра аутопута кроз Војводину или за око километар пута кроз Грделичку клисуру. Мислим да један музеј вреди бар као и неколико километара пута. Заиста мислим да многим министрима у влади овај ред величина до сада није био јасан. Било би добро да се влада коначно отворено изјасни да овој земљи нису потребни музеји и да јавно каже да Србија треба да „испадне из историје”. У временима криза, у најтежим временима, или баш у најтежим, наша одговорност према друштву постаје драматично актуелна. Радна места и потрошачка корпа јесу најкрупнија економска питања, али друштво мора у нечему и да се огледа, мора да шири своју друштвену имагинацију која мења и производне односе од којих сви зависимо. Уметност се никако не сме доживљавати као неки луксузни „шлаг на торти” већ је она један од основних састојака те торте, на пример – прашак за пециво! Не можемо сада напустити веру у образовне процесе чији је Музеј саставни део. Не може се дозволити да друштво постане до те мере понижено тако што се питања идентитета и креативности друштва мере километром пута, као што ја то сада чиним не бих ли приволела политичку моћ да заштити досадашњу инвестицију и убрза завршетак радова на Ушћу.

Како стоје ствари у суровој стварности?

Буџет који нам је ових дана проследило Министарство културе предвиђа 23 милиона динара за грађевинске радове на објектима музеја, што је угрубо десети део неопходних средстава. Ми одржавамо пет објеката (зграда музеја на Ушћу, Салон у Париској, Галерија Добровић, Галерија Чолаковић и административно-управна зграда у Ботићевој, у којој су сада запослени), и то радимо на најодговорнији могући начин. Мислим да ће наш Управни одбор донети одлуку да се минималан износ уложи у конзервирање радова на Галерији Чолаковић, а да се све остало, око 20 милиона, уложи у наставак радова на Ушћу.

Потомци митрополита Стратимировића воде поступак на суду против МСУ тврдећи да се легат гради на њиховом земљишту. О чему је реч?

Породица Стратимировић је већ неуспешно покретала судске спорове против Републике Србије и Скупштине града Београда као власника тј. корисника Легата. Јасно је да су Стратимировићи покушали да креирају неку врсту медијске атмосфере у којој би се створио утисак да полажу право на овај простор, без обзира да ли заиста за то имају основа и да ли се заиста ради о њиховој дедовини. Они су покушали да искористе сентименте покренуте доношењем Закона о реституцији. Ми, као национална институција, никада нисмо учествовали у споровима у којима се покушава манипулисати јавношћу. Питање власничких односа над овом имовином је заиста неупитно, па стога МСУ није сматрао за потребно да јавно реагује. Ако буде било потребе, детаљно ћемо објавити све податке о овој галерији и њеној несвакидашњој историји, као и историјске податке о породицама које су заиста саградиле овај објекат, за разлику од Стратимировића који су зграду поседовали само за време немачке окупације, односно Недићеве управе.

Ушли смо у изборну годину. Како ће се то, према вашем мишљењу,одразити на ситуацију у којој се налази МСУ?

 Мислим да политички фактори греше мислећи да се кроз бригу о институцијама (па и институцијама културе) не добијају гласови грађана јер када грађани изражавају своје незадовољство животом у Србији они не помињу музеје, али подразумевају да су музеји већ део њихове свакодневице, а не нешто за шта се тек треба изборити, односно у шта тек треба убедити садашњу политичку елиту. То је вређање здравог разума – не сме се заборавити да је МСУ био први музеј савремене уметности у овом делу Европе, а и то да је сама зграда архитектонски споменик модерности, један од најважнијих симбола Београда. Подршку грађана добиће они који грађане цене и поштују а не они који обећавају бољу будућност коју ни сами нису у стању да замисле јер без креативног и критичког мишљења будућност се и не може замислити. Лако је рећи да је најважније изградити стандард као да је стандард нешто што се ствара искључиво новцем, материјалним богатством. Животни стандард је нешто друго и подразумева и размишљање о квалитету живота. Оно што ће Србију једног дана извући из кризе јесу њени за рад оспособљени, образовани и креативни грађани.