Krivotvorenje smisla

„Doktor D.” Gorana Markovića je dramski tekst fragmentarne strukture koji ima elemente psihološke i filozofske drame, političkog trilera, komedije, mistike, fantastike. Protagonista je K, čovek koji deluje pod lažnim identitetom, a isečci iz njegovog života neodoljivo podsećaju na život i utamničenje jednog od nekada najtraženijih haških begunaca, uhvaćenog u spektakularnim okolnostima koje su pokazale da je život dramatičniji i neverovatniji od fikcije (kao takve, one predstavljaju inspirativnu dramsku građu koja je poslužila ovom komadu).

Markovićev tekst ima zavodljive komičke vrednosti, ali ga bazično ipak karakterišu ilustrativnost i plitkost – autor ne zalazi dublje u teme koje otvara. Pri tome, tako obrađen, glavni motiv – begunca sa političkom prošlošću, kao i mistifikovano bavljenje njegovom vezom sa srpskim vođom iz devedesetih godina, u ovom trenutku ne zavređuje našu bitniju pažnju. Mistične aluzije na vladara koji je sklonjen u vreme petooktobarskih događanja danas su nam anahrone i irelevantne, bar u smislu u kome se one ovde postavljaju. Naši problemi su danas drugačiji i ta vrsta tretiranja pitanja tajne policije, skrivenih identiteta itd., u današnjem vremenu nam nisu toliko važni. Da su oni istraženi dublje, da je naša recentna prošlost postavljena kao uzročno-posledična, u kontekstu aktuelnog društvenog trenutka, ili da je tekst doneo značajnije psihološko-filozofsko ispitivanje složenosti ljudske prirode, on bi se mogao opravdati.

Pošto to nije slučaj, može se reći da ovaj tekst i predstava imaju falsifikovane društveno-političke okvire. Oni su mimikrija, povod za zavitlavanje sa lažnim identitetima, suspensima, poterama, misticizmom, odnosno predstavljaju polazište za stvaranje jednog bazično zabavljačkog pozorišta. Pri tome, predstava „Doktor D.” nije konzistentno sprovedena komedija (parodija), nije forma koja je dovedena do kraja. Da je to slučaj, ona bi imala jasniji cilj i snažnije opravdanje. Ovako, nije sigurno šta se sa predstavom tačno htelo postići, u njoj se maglovito bore različite težnje: psihološke i filozofske analize, politička interesovanja, kao i, pre svega, napori da se zabavi publika, da se napravi komercijalno pozorište.

Predstava „Doktor D.” ima kvalitete zbog kojih će je publika verovatno rado pratiti. Pored pomenutih komičkih vrednosti, uspešna je igra pojedinih glumaca. Dragan Petrović Pele je sa ubedljivom lakoćom stvorio lik K – glumac sa vedrom nonšalancijom i specifičnom komičnošću igra čoveka koji je od uticajne političke figure postao sumnjivi  praktičar tihovanja. Slobodan Boda Ninković je izgradio takođe čvrst lik Darka Dragića čiji je identitet K dobio, za koga se mislilo da je mrtav, a on je neočekivano izronio u svet živih. On je bivši ratni dobrovoljac, jedan sirov, ruralni tip koji je Ninković predstavio koloritno i živahno, sa senkama tragične naivnosti. Srđan Dedić je mehaničkim, grubim izrazom stvorio solidnu karikaturu lika Šukala, urednika nekakvog časopisa koji propagira zdrav život. Bliskim sredstvima je Savo Radović uradio lik profesora Ubavkića, fino ismevajući raširenu pojavu manipulativnog bavljenja alternativnom medicinom, lažnim isceljenjima duše itd.

Kada je reč o muzici Zorana Simjanovića, u segmentima predstave u kojima preovlađuju tradicionalne instrumentalne note proizvedene na guslama, ona adekvatno prati radnju. A drugi muzički motiv u koji su uključeni bizarni, (pseudo)mistični vokalni elementi, deluje pomalo zbunjujuće u odnosu na osnovni ton predstave zato što nije u punom skladu sa njim –suviše je ozbiljan i mračan u odnosu na preovlađujuće komičke tonove predstave. Scenografija (Nebojša Veselinović) svedena je i stilizovana, prostor je okružen izobličavajućim ogledalima koja bi trebalo da imaju simbolička značenja – podeljenog identiteta, dualizma realnosti i njene iluzije itd. No, postoji jaz između toga što bi ona trebalo da znače i njihovih stvarnih značenja u predstavi, zbog površnosti bavljenja postavljenim temama, odnosno činjenice da njihova potencijalna simbolika nije utemeljena u značenjima predstave. Ona lebdi negde u vazduhu i zato suštinski ne odgovara predstavi. Drugim rečima, umesto da scenografija bude simbolička, ona je pseudosimbolička, kao što je ova predstava, u celini, pseudopolitička, pseudopsihološka i pseudofilozofska.