Кривотворење смисла

„Доктор Д.” Горана Марковића је драмски текст фрагментарне структуре који има елементе психолошке и филозофске драме, политичког трилера, комедије, мистике, фантастике. Протагониста је К, човек који делује под лажним идентитетом, а исечци из његовог живота неодољиво подсећају на живот и утамничење једног од некада најтраженијих хашких бегунаца, ухваћеног у спектакуларним околностима које су показале да је живот драматичнији и невероватнији од фикције (као такве, оне представљају инспиративну драмску грађу која је послужила овом комаду).

Марковићев текст има заводљиве комичке вредности, али га базично ипак карактеришу илустративност и плиткост – аутор не залази дубље у теме које отвара. При томе, тако обрађен, главни мотив – бегунца са политичком прошлошћу, као и мистификовано бављење његовом везом са српским вођом из деведесетих година, у овом тренутку не завређује нашу битнију пажњу. Мистичне алузије на владара који је склоњен у време петооктобарских догађања данас су нам анахроне и ирелевантне, бар у смислу у коме се оне овде постављају. Наши проблеми су данас другачији и та врста третирања питања тајне полиције, скривених идентитета итд., у данашњем времену нам нису толико важни. Да су они истражени дубље, да је наша рецентна прошлост постављена као узрочно-последична, у контексту актуелног друштвеног тренутка, или да је текст донео значајније психолошко-филозофско испитивање сложености људске природе, он би се могао оправдати.

Пошто то није случај, може се рећи да овај текст и представа имају фалсификоване друштвено-политичке оквире. Они су мимикрија, повод за завитлавање са лажним идентитетима, суспенсима, потерама, мистицизмом, односно представљају полазиште за стварање једног базично забављачког позоришта. При томе, представа „Доктор Д.” није конзистентно спроведена комедија (пародија), није форма која је доведена до краја. Да је то случај, она би имала јаснији циљ и снажније оправдање. Овако, није сигурно шта се са представом тачно хтело постићи, у њој се магловито боре различите тежње: психолошке и филозофске анализе, политичка интересовања, као и, пре свега, напори да се забави публика, да се направи комерцијално позориште.

Представа „Доктор Д.” има квалитете због којих ће је публика вероватно радо пратити. Поред поменутих комичких вредности, успешна је игра појединих глумаца. Драган Петровић Пеле је са убедљивом лакоћом створио лик К – глумац са ведром ноншаланцијом и специфичном комичношћу игра човека који је од утицајне политичке фигуре постао сумњиви  практичар тиховања. Слободан Бода Нинковић је изградио такође чврст лик Дарка Драгића чији је идентитет К добио, за кога се мислило да је мртав, а он је неочекивано изронио у свет живих. Он је бивши ратни добровољац, један сиров, рурални тип који је Нинковић представио колоритно и живахно, са сенкама трагичне наивности. Срђан Дедић је механичким, грубим изразом створио солидну карикатуру лика Шукала, уредника некаквог часописа који пропагира здрав живот. Блиским средствима је Саво Радовић урадио лик професора Убавкића, фино исмевајући раширену појаву манипулативног бављења алтернативном медицином, лажним исцељењима душе итд.

Када је реч о музици Зорана Симјановића, у сегментима представе у којима преовлађују традиционалне инструменталне ноте произведене на гуслама, она адекватно прати радњу. А други музички мотив у који су укључени бизарни, (псеудо)мистични вокални елементи, делује помало збуњујуће у односу на основни тон представе зато што није у пуном складу са њим –сувише је озбиљан и мрачан у односу на преовлађујуће комичке тонове представе. Сценографија (Небојша Веселиновић) сведена је и стилизована, простор је окружен изобличавајућим огледалима која би требало да имају симболичка значења – подељеног идентитета, дуализма реалности и њене илузије итд. Но, постоји јаз између тога што би она требало да значе и њихових стварних значења у представи, због површности бављења постављеним темама, односно чињенице да њихова потенцијална симболика није утемељена у значењима представе. Она лебди негде у ваздуху и зато суштински не одговара представи. Другим речима, уместо да сценографија буде симболичка, она је псеудосимболичка, као што је ова представа, у целини, псеудополитичка, псеудопсихолошка и псеудофилозофска.