Mileva iz Prištine

– Dobro mi je ovde, tu su mi unuci – priča starica sa divana, ubrajajući u unuke sve koji su od nje potekli u dugom veku.

Prlinčevići su u sedam automobila, bez stvari samo sa decom, 26. juna 1999. godine napustili vekovna staništa u Ulici Ace Marovića iznad "Božura", pa preko Vranjevca i Podujeva utekli iz zapaljene srpske pokrajine. Mileva ne pominje, ili ne želi da se seća svog prvog odlaska iz Prištine, najdužeg putovanja u životu.

– I tada je bila najstarija Prištevka – dodaje sa druge sofe snaja Stanija.

Ali, pradavnu veridbu, i svatove u srpskoj mahali 1928. godine, nikako zaboraviti ne može. Ni đuvegiju, umrlog još 1961. godine.

– Navodadžisala mi je Savina sestra Mileva. Bratu je rekla da uzme mene i nijednu drugu – govori starica, držeći u šakama svoju fotografiju sa 14 devojačkih godina, dok se između bora pomalja osmeh sa zlatnim zubom.

Šalvare, gore košulja i jelek, tako se onda nosilo. Od pet kćeri i jednog sina Dimitrija Dime Jevtića jedino je Mileva još na nogama, ali su joj i sestre poživele po devedeset.

Rođena je 21. januara 1905. godine dok je Priština pripadala Turskoj carevini, rasla u srpsko-turskoj kasabi gde je konzul Beograda bio pesnik Milan Rakić, i vilajetu koji je pripadao sultanu Muhamedu Petom. Priština je promenila suverena 1912. godine, Kosmetom su ovladali srpski kraljevi, za njima Tito i ini. Podanik u jednoj imperiji, tri kraljevine i šest republika mogao bi sa setom da se seti svih svojih vladara tek ako mu je istorija bila osnovno zanimanje u životu.

Mileva je, s četiri razreda osnovne, naučila koliko da čita i piše, i podigla čast i raspoloženje ukućanima kad je uspela da se seti školskih dana:

– Učili su me Trajko Prištevac i učiteljica Leposava.

Pominje da je sa Savom izrodila devetoro dece, od kojih su žive ćerke u Beogradu (Vera) i Skoplju (Jelica), jedan sin u Gračanici (Dušan) i Jovica, dok je četvoro rano umrlo. Jovica se smestio pored majke, kao na sećiji, pomaže nam u razgovoru, i tumači događaje na svoj način.

– Majka je imala onu staru ličnu kartu, od samo jednog parčeta kartona, gde su upisani ime, prezime i datum rođenja. U kući se govorilo, inače, da su sva deca starija nego što piše. Otac nije odmah prijavljivao novorođenče vlastima, kako ne bi pravio troškove kod selima, nego se najpre sačeka hoće li dete preostati. Zato Mileva može biti samo starija.

I ta drevna lična karta putovala je u Niš kako bi starica, prvi put u životu, dobila matični broj. Bez njega ne može biti, i nema, zdravstvene knjižice, niti je žena ikad radila u preduzeću pa da drži koje pravo. Jovica iz džepa plaća svaki melem za majku i još su mu rekli da će, kad dođe vreme, teško moći i da sahrani staru bez tog broja.

O tome se, pored torte za slavljenicu, ne priča, mada je dva puta lomila ruku, jednom rame i, poslednji put, polupala glavu pri padu. Ali, voli dugo da spava i dobro se hrani, sedne pored sina za sto sa slaninom i čvarcima.

– To me i drži – kaže žena starija od veka.

U tom nejakom biću, sada već detinje snage, borave pregršti ljutih dana, zbirke uspomena i običaja. Čak hoće da poljubi ruku slučajnom muškom sagovorniku ("Iz poštovanja", veli), hvali snaju Staniju (od čega se ova brani) i naređuje joj da nam spremi nešto za puta, kao da polazimo na daljinu.

Jedan od običaja iz onog vakta u Prištini bio je da roditelji ostanu uz poslednje dete. Sava već dugo ne prevrće stara odela a Mileva je, evo, još s najmlađim sinom. Po kućnoj računici, ima 13 unučadi i četiri čukununučeta, ali se kod brojanja praunuka zapelo i odustalo. A Jovica i Stanija imaju troje svoje dece: sin Branislav oženio se Petrom i živi s roditeljima, drugi sin Predrag nastanio se u Čačku i već ima svog sina Nikolu, a kći Mirjana je asistent na Arhitektonskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.

Već se navikavaju na stan u čačanskom naselju Ljubićki kej, dok je kuću u prištevskoj Ulici Ace Marovića kupio i platio Tefik iz Prizrena.

– Deca pate za Prištinom – kažu Jovica i Stanija Prlinčević.

Još niko nije utvrdio koja sila vuče čoveka rodnom kraju.