Милева из Приштине

– Добро ми је овде, ту су ми унуци – прича старица са дивана, убрајајући у унуке све који су од ње потекли у дугом веку.

Прлинчевићи су у седам аутомобила, без ствари само са децом, 26. јуна 1999. године напустили вековна станишта у Улици Аце Маровића изнад "Божура", па преко Врањевца и Подујева утекли из запаљене српске покрајине. Милева не помиње, или не жели да се сећа свог првог одласка из Приштине, најдужег путовања у животу.

– И тада је била најстарија Приштевка – додаје са друге софе снаја Станија.

Али, прадавну веридбу, и сватове у српској махали 1928. године, никако заборавити не може. Ни ђувегију, умрлог још 1961. године.

– Наводаџисала ми је Савина сестра Милева. Брату је рекла да узме мене и ниједну другу – говори старица, држећи у шакама своју фотографију са 14 девојачких година, док се између бора помаља осмех са златним зубом.

Шалваре, горе кошуља и јелек, тако се онда носило. Од пет кћери и једног сина Димитрија Диме Јевтића једино је Милева још на ногама, али су јој и сестре поживеле по деведесет.

Рођена је 21. јануара 1905. године док је Приштина припадала Турској царевини, расла у српско-турској касаби где је конзул Београда био песник Милан Ракић, и вилајету који је припадао султану Мухамеду Петом. Приштина је променила суверена 1912. године, Косметом су овладали српски краљеви, за њима Тито и ини. Поданик у једној империји, три краљевине и шест република могао би са сетом да се сети свих својих владара тек ако му је историја била основно занимање у животу.

Милева је, с четири разреда основне, научила колико да чита и пише, и подигла част и расположење укућанима кад је успела да се сети школских дана:

– Учили су ме Трајко Приштевац и учитељица Лепосава.

Помиње да је са Савом изродила деветоро деце, од којих су живе ћерке у Београду (Вера) и Скопљу (Јелица), један син у Грачаници (Душан) и Јовица, док је четворо рано умрло. Јовица се сместио поред мајке, као на сећији, помаже нам у разговору, и тумачи догађаје на свој начин.

– Мајка је имала ону стару личну карту, од само једног парчета картона, где су уписани име, презиме и датум рођења. У кући се говорило, иначе, да су сва деца старија него што пише. Отац није одмах пријављивао новорођенче властима, како не би правио трошкове код селима, него се најпре сачека хоће ли дете преостати. Зато Милева може бити само старија.

И та древна лична карта путовала је у Ниш како би старица, први пут у животу, добила матични број. Без њега не може бити, и нема, здравствене књижице, нити је жена икад радила у предузећу па да држи које право. Јовица из џепа плаћа сваки мелем за мајку и још су му рекли да ће, кад дође време, тешко моћи и да сахрани стару без тог броја.

О томе се, поред торте за слављеницу, не прича, мада је два пута ломила руку, једном раме и, последњи пут, полупала главу при паду. Али, воли дуго да спава и добро се храни, седне поред сина за сто са сланином и чварцима.

– То ме и држи – каже жена старија од века.

У том нејаком бићу, сада већ детиње снаге, бораве прегршти љутих дана, збирке успомена и обичаја. Чак хоће да пољуби руку случајном мушком саговорнику ("Из поштовања", вели), хвали снају Станију (од чега се ова брани) и наређује јој да нам спреми нешто за пута, као да полазимо на даљину.

Један од обичаја из оног вакта у Приштини био је да родитељи остану уз последње дете. Сава већ дуго не преврће стара одела а Милева је, ево, још с најмлађим сином. По кућној рачуници, има 13 унучади и четири чукунунучета, али се код бројања праунука запело и одустало. А Јовица и Станија имају троје своје деце: син Бранислав оженио се Петром и живи с родитељима, други син Предраг настанио се у Чачку и већ има свог сина Николу, а кћи Мирјана је асистент на Архитектонском факултету у Косовској Митровици.

Већ се навикавају на стан у чачанском насељу Љубићки кеј, док је кућу у приштевској Улици Аце Маровића купио и платио Тефик из Призрена.

– Деца пате за Приштином – кажу Јовица и Станија Прлинчевић.

Још нико није утврдио која сила вуче човека родном крају.