Zadužbine bi dobrodošle školama

Užice – Da nije bilo društvenih previranja i nacionalizacija, danas bi gimnazija u Užicu – prvi put osnovana davne 1839. godine, a u sadašnjoj zgradi od 1893. – gazdovala priličnom imovinom. Stoga, jer su joj nekad, u vidu zadužbina i zaveštanja, kuće i placeve bivši đaci poklanjali, a i novac se u gimnazijske fondove za pomoć uspešnim ili siromašnim učenicima redovno slivao. Neprilike su, međutim, taj kapital odnele. Danas je zadužbinarstvo uglavnom zanemareno, ali ne sasvim i zaboravljeno: retki pojedinci sete se ove škole pomažući joj u obnovi zgrade ili osnivajući kakav fond.

Od davnina zadužbine su deo srpske tradicije, pa je ta najpoznatija gimnazija u ovom delu Srbije, iz čijih klupa su potekli mnogi poznati i uticajni ljudi, u prvoj polovini 20. veka u više navrata dobijala vredna zaveštanja od svojih bivših učenika. O tome direktor gimnazije u Užicu Živojin Pavlović za naš list kaže:

– Neki su tada gimnaziji ostavljali svoje kuće i placeve, stanove i drugu vrednu imovinu, novac davali da škola osnuje fondove za školovanje siromašnih đaka. Bili su to mahom dobrostojeći Beograđani i Užičani: advokati, imućniji trgovci, vojna lica, uglavnom ljudi koji nisu imali potomke. Ipak, verodostojnih dokumenata o tome danas nema dovoljno.

Jedan od čelnika Ravnogorskog pokreta Živko Topalović (1886–1972) ovoj gimnaziji u kojoj se školovao ostavio je više kuća u Užicu i plac u Beogradu. Predratni potpukovnik Milenko Lakićević iz Beograda u testamentu iz 1930. toj užičkoj školi je zaveštao tri kuće i četiri placa u glavnom gradu, kao i pet hektara zemlje u Potočanju kod Užica. Bilo je još sličnih poklona, na osnovu kojih su stvoreni fondovi za pomoć siromašnim učenicima.

– Bio je to pristojan kapital kojim je gimnazija raspolagala, a upravljanje fondovima povereno je njenim direktorima. Ali posle Drugog svetskog rata sva imovina prešla je u ruke države. U posleratnom periodu zadužbinarstvo nestaje. Dešavalo se, međutim, da grupe bivših đaka osnuju kakav fond za nagrađivanje najboljih i ulože lična sredstva. Tako je ovde postojao Fond „Života Vranić“, po rano preminulom fizičaru, koji je ozračen radeći na prvom nuklearnom reaktoru u Vinči, pa su mu školski drugovi osnovali fond. Taj fond i slični ugašeni su u vreme hiperinflacije devedesetih, jer je njihov osnivački kapital postao beznačajan – napominje direktor Pavlović.

U ovo vreme malo je onih što se zadužbinom odužuju ovoj gimnaziji. Sada postoje četiri fonda („Barjaktarević Šumanac“, „Milan S. Popović“, „Miroslav Bato Jaraković“ i „Ljubomir Ljubo Obrenović“) koje su osnovale porodice bivših profesora ili učenika škole. One ulažu novac i povremeno nagrađuju najbolje đake, godišnje desetak njih iz škole dobiju nevelike novčane nagrade iz tih fondova.

– Bivši učenici, sada uspešni privrednici, pomažu školi osavremenjivanjem njenih uslova za rad. Uglavnom to čine preko preduzeća kojima rukovode ili su vlasnici. Vlasnik „Puteva Užice“ Vasilije Mićić uložio je nekoliko desetina hiljada evra u obnovu poda u maloj fiskulturnoj sali gimnazije. Iz „Telekoma Srbije“ donirali su 15 računara za informatički kabinet, a dobijamo i sitnije poklone, umetničke slike, knjige za biblioteku... Rečju, zadužbinarstvo je sada znatno smanjeno, a prilike su takve da bi njegovo obnavljanje dobrodošlo školama za poboljšanje uslova rada. Naime, sav novac dobijen od države ide na tekuće održavanje, a zanemarljiva su davanja za investicije – sumira direktor užičke gimnazije.