Задужбине би добродошле школама

Ужице – Да није било друштвених превирања и национализација, данас би гимназија у Ужицу – први пут основана давне 1839. године, а у садашњој згради од 1893. – газдовала приличном имовином. Стога, јер су јој некад, у виду задужбина и завештања, куће и плацеве бивши ђаци поклањали, а и новац се у гимназијске фондове за помоћ успешним или сиромашним ученицима редовно сливао. Неприлике су, међутим, тај капитал однеле. Данас је задужбинарство углавном занемарено, али не сасвим и заборављено: ретки појединци сете се ове школе помажући јој у обнови зграде или оснивајући какав фонд.

Од давнина задужбине су део српске традиције, па је та најпознатија гимназија у овом делу Србије, из чијих клупа су потекли многи познати и утицајни људи, у првој половини 20. века у више наврата добијала вредна завештања од својих бивших ученика. О томе директор гимназије у Ужицу Живојин Павловић за наш лист каже:

– Неки су тада гимназији остављали своје куће и плацеве, станове и другу вредну имовину, новац давали да школа оснује фондове за школовање сиромашних ђака. Били су то махом добростојећи Београђани и Ужичани: адвокати, имућнији трговци, војна лица, углавном људи који нису имали потомке. Ипак, веродостојних докумената о томе данас нема довољно.

Један од челника Равногорског покрета Живко Топаловић (1886–1972) овој гимназији у којој се школовао оставио је више кућа у Ужицу и плац у Београду. Предратни потпуковник Миленко Лакићевић из Београда у тестаменту из 1930. тој ужичкој школи је завештао три куће и четири плаца у главном граду, као и пет хектара земље у Поточању код Ужица. Било је још сличних поклона, на основу којих су створени фондови за помоћ сиромашним ученицима.

– Био је то пристојан капитал којим је гимназија располагала, а управљање фондовима поверено је њеним директорима. Али после Другог светског рата сва имовина прешла је у руке државе. У послератном периоду задужбинарство нестаје. Дешавало се, међутим, да групе бивших ђака оснују какав фонд за награђивање најбољих и уложе лична средства. Тако је овде постојао Фонд „Живота Вранић“, по рано преминулом физичару, који је озрачен радећи на првом нуклеарном реактору у Винчи, па су му школски другови основали фонд. Тај фонд и слични угашени су у време хиперинфлације деведесетих, јер је њихов оснивачки капитал постао безначајан – напомиње директор Павловић.

У ово време мало је оних што се задужбином одужују овој гимназији. Сада постоје четири фонда („Барјактаревић Шуманац“, „Милан С. Поповић“, „Мирослав Бато Јараковић“ и „Љубомир Љубо Обреновић“) које су основале породице бивших професора или ученика школе. Оне улажу новац и повремено награђују најбоље ђаке, годишње десетак њих из школе добију невелике новчане награде из тих фондова.

– Бивши ученици, сада успешни привредници, помажу школи осавремењивањем њених услова за рад. Углавном то чине преко предузећа којима руководе или су власници. Власник „Путева Ужице“ Василије Мићић уложио је неколико десетина хиљада евра у обнову пода у малој фискултурној сали гимназије. Из „Телекома Србије“ донирали су 15 рачунара за информатички кабинет, а добијамо и ситније поклоне, уметничке слике, књиге за библиотеку... Речју, задужбинарство је сада знатно смањено, а прилике су такве да би његово обнављање добродошло школама за побољшање услова рада. Наиме, сав новац добијен од државе иде на текуће одржавање, а занемарљива су давања за инвестиције – сумира директор ужичке гимназије.