Rizična nagrada

Predsednik Srpskog sociološkog društva je za 18.mart zakazao redovnu skupštinu na kojoj bi trebalo da se ustanovi nagrada „Mirko Kosić“ za najbolju knjigu domaćeg autora iz oblasti sociologije i „time trajno očuva uspomena na ličnost i delo M. Kosića“. Lepo.

Ali ko je bio Mirko Kosić? Između dva svetska rata on jeste bio obrazovan sociolog. Premda je u saznajnom pogledu u svojim radovima izneo niz zanimljivih zapažanja, ostao je u granicama psihologizma, a vizija društvene strukture mu je bila elitistička i konzervativna. Zanimljivije je da je od 1941. do 1944. bio zamenik guvernera Srpske narodne banke i jedan od vodećih Nedićevih finansijskih stručnjaka. Umro je u Švajcarskoj kao emigrant 1956. U emigrantskim polemikama je isticao da je za vreme okupacije mnoge spasavao i da je bio „dražinovac“. A u publikaciji „Grobari Jugoslavije“ iz 1951. izričito ističe „uzvišeni samoopregor dva čestita i mudra čoveka: D. Ljotića i M. Nedića“, i dodaje „ciganski je ružiti Nedića“. U drugom spisu „Je li 27. mart plaćen ?“ iz 1950. odgovara pozitivno i B.Čubrilovića optužuje da je podneo ostavku u Cvetkovićevoj vladi „po diktatu svoje gospođe Jevrejke“.

Ovde treba ostaviti na stranu Kosićevo viđenje sebe kao „unutrašnjeg disidenta“. Toga smo se danas dosta naslušali. Važnije je nešto drugo. I nagrade propisuju vrednosti. Ako se ustoliči ova nagrada onda se može desiti otprilike sledeće. Kada mladi sociolog prihvati ovo priznanje, red je da pomene da je ponosan na intelektualni angažman M. Kosića, dakle na kvislinšku aktivnost. Može čak biti i ubeđen da je tada biti uspravan značilo biti uz hrabrog Nedića, a ne u šumi sa kukavičkom bandom i odmetnicima. Jer sila boga ne moli, a to su dobro znali realistični Kosić i Nedić, pa nisu poklekli pred belosvetskim bastardima i Jevrejima koji su se digli protiv Novog poretka Velikog vođe nemačkog Rajha. A to što je Nedićeva i Kosićeva vizija budućnosti propala, bože moj, ko je to tada mogao slutiti.

Šta se još može desiti? Potencijalni laureat može poverovati u mantru da je ova nagrada simbol oslobođenja sociologije od marksizma i mondijalizma. I podsetiti na to da je M.Kosić patriotski intelektualac već samim tim što je pred komunistima morao u izbeglištvo. A onaj koji dodeljuje ovu nagradu može opet u prigodi slobodno reći da je ova nagrada još jedan dokaz „Zašto Srbin ne može biti komunista“. Ovo je inače bila česta tema maturskih ispita u kvislinškoj Srbiji. Može sve to biti rečeno, ali i ne mora. Možda se Kosić može svečarski i drugačije akcentovati i saobraziti „oslobođenoj srpskoj sociologiji“?

Ako i može, treba se dobro napregnuti da se iskrivi gorepomenuti izvorni smisao angažmana M. Kosića. Još nešto, sasvim uzgred. U istoriji domaće sociologije bilo je i obrazovanijih sociologa od M. Kosića koji više nisu među živima. Za većinu od njih se može reći da nisu gledali na Hitlerov novi poredak kao Kosić, nego da su u ratu bili „šumari“ i antifašisti. I kasnije su bili kritičniji prema titoizmu nego što je to bio Kosić prema Nediću. Može predlagač pomenute nagrade sve to uvažiti, ali, upkos svemu, držati da je Kosić ipak bolji simbol svladavanja bliske prošlosti domaće sociologije. Zna se koje.

Ako se sve može srediti tolerantnim muljanjem, u čemu je onda problem. Možda poneko i pomisli da ipak nije srećno to što je Kosić bio nedićevac? I što nije, kao drug Tito, bio „šumar“, antifašista? Bože sačuvaj! Ne leži identitet sociologa samo u otporu režimu. Uostalom današnji konzervativci i ne mare mnogo za antifašizam. Pa šta onda smeta kod Kosića? Samo jedna sitnica. Kao uzor intelektualnog angažmana Kosić može ojačati već na sceni prisutni rizični simbol srpskog patriotizma - kvislištvo. Normalizacija kvislinštva nije samo stvar časti konzervativaca nego i ulične političke kulture. Sa punim pravom Nacionalni stroj može sutra reći: „Ako je već Nedić normalnost, zašto ste onda nas zabranili“? Svako slabljenje antifašizma osigurava konzervativcima prednost u borbi oko kulturne hegemonije. Ali i nasilju.

Sociolog, profesor Filozofskog fakulteta BU