Ризична награда

Председник Српског социолошког друштва је за 18.март заказао редовну скупштину на којој би требалo да се установи награда „Мирко Косић“ за најбољу књигу домаћег аутора из области социологије и „тиме трајно очува успомена на личност и дело М. Косића“. Лепо.

Али ко је био Мирко Косић? Између два светска рата он јесте био образован социолог. Премда је у сазнајном погледу у својим радовима изнео низ занимљивих запажања, остао је у границама психологизма, а визија друштвене структуре му је била елитистичка и конзервативна. Занимљивије је да је од 1941. до 1944. био заменик гувернера Српске народне банке и један од водећих Недићевих финансијских стручњака. Умро је у Швајцарској као емигрант 1956. У емигрантским полемикама је истицао да је за време окупације многе спасавао и да је био „дражиновац“. А у публикацији „Гробари Југославије“ из 1951. изричито истиче „узвишени самоопрегор два честита и мудра човека: Д. Љотића и М. Недића“, и додаје „цигански је ружити Недића“. У другом спису „Је ли 27. март плаћен ?“ из 1950. одговара позитивно и Б.Чубриловића оптужује да је поднео оставку у Цветковићевој влади „по диктату своје госпође Јеврејке“.

Овде треба оставити на страну Косићево виђење себе као „унутрашњег дисидента“. Тога смо се данас доста наслушали. Важније је нешто друго. И награде прописују вредности. Ако се устоличи ова награда онда се може десити отприлике следеће. Када млади социолог прихвати ово признање, ред је да помене да је поносан на интелектуални ангажман М. Косића, дакле на квислиншку активност. Може чак бити и убеђен да је тада бити усправан значило бити уз храброг Недића, а не у шуми са кукавичком бандом и одметницима. Јер сила бога не моли, а то су добро знали реалистични Косић и Недић, па нису поклекли пред белосветским бастардима и Јеврејима који су се дигли против Новог поретка Великог вође немачког Рајха. А то што је Недићева и Косићева визија будућности пропала, боже мој, ко је то тада могао слутити.

Шта се још може десити? Потенцијални лауреат може поверовати у мантру да је ова награда симбол ослобођења социологије од марксизма и мондијализма. И подсетити на то да је М.Косић патриотски интелектуалац већ самим тим што је пред комунистима морао у избеглиштво. А онај који додељује ову награду може опет у пригоди слободно рећи да је ова награда још један доказ „Зашто Србин не може бити комуниста“. Ово је иначе била честа тема матурских испита у квислиншкој Србији. Може све то бити речено, али и не мора. Можда се Косић може свечарски и другачије акцентовати и саобразити „ослобођеној српској социологији“?

Ако и може, треба се добро напрегнути да се искриви горепоменути изворни смисао ангажмана М. Косића. Још нешто, сасвим узгред. У историји домаће социологије било је и образованијих социолога од М. Косића који више нису међу живима. За већину од њих се може рећи да нису гледали на Хитлеров нови поредак као Косић, него да су у рату били „шумари“ и антифашисти. И касније су били критичнији према титоизму него што је то био Косић према Недићу. Може предлагач поменуте награде све то уважити, али, упкос свему, држати да је Косић ипак бољи симбол свладавања блиске прошлости домаће социологије. Зна се које.

Ако се све може средити толерантним муљањем, у чему је онда проблем. Можда понеко и помисли да ипак није срећно то што је Косић био недићевац? И што није, као друг Тито, био „шумар“, антифашиста? Боже сачувај! Не лежи идентитет социолога само у отпору режиму. Уосталом данашњи конзервативци и не маре много за антифашизам. Па шта онда смета код Косића? Само једна ситница. Као узор интелектуалног ангажмана Косић може ојачати већ на сцени присутни ризични симбол српског патриотизма - квислиштво. Нормализација квислинштва није само ствар части конзервативаца него и уличне политичке културе. Са пуним правом Национални строј може сутра рећи: „Ако је већ Недић нормалност, зашто сте онда нас забранили“? Свако слабљење антифашизма осигурава конзервативцима предност у борби око културне хегемоније. Али и насиљу.

Социолог, професор Филозофског факултета БУ