Nisu to dve pljuske

Udarac po duši je naslov knjige Nade Banjanin-Đuričić, a tema je zlostavljanje dece, pa i u porodici.

Nedavno su pojedini dnevni listovi objavili vest da je opštinski javni tužilac u Zrenjaninu pokrenuo istragu protiv majke zbog porodičnog nasilja. Ne bi to bila toliko neobična vest, jer nasilje u porodici je krivično delo, iako su majke nešto ređe počiniteljke i osumnjičene nego očevi. Međutim, naslov u jednom listu je glasio: „Zbog dva šamara majka će morati u zatvor”. U tekstu su se dva šamara pretvorila u dve pljuske, što se razumljivo pretvorilo u zaštitu majke (nasilnice) i kritiku postupanja zrenjaninskog tužioca. Doprinos takvoj oceni dali su i pojedini stručnjaci čiji se stavovi često prenose u medijima. Jedna od njih je posumnjala da je reč o nekoj „nameštaljci”, naduvanoj stvari koja se stavlja na teret majci. Pošto su druge novine dale opis događaja koji je prethodio šamaranju deteta od osam godina u javnoj instituciji (pretnja da će majka dete baciti kroz prozor, upozorenje službenice da će pozvati policiju i nove pretnje majke da će u tom slučaju skočiti zajedno sa detetom), bilo je logično da očevidac događaja prijavi slučaj grubog nasilja nad detetom, jer ga na to obavezuje Zakonik o krivičnom postupku. Stvar nije ni stigla do suda, ali je majka već bila u zatvoru!

Bilo mi je odmah jasno da ovde nešto ne štima. Zbog dva šamara se ne ide u zatvor, jer zabrana telesnog kažnjavanja deteta u porodici još nije ušla ni u jedan propis, iako se već dve godine u javnosti „lome koplja” da li je to potrebno, da li će to dovesti do ruiniranja roditeljske moći (!) nad detetom i stvarati generacije razmažene dece koja će uspostaviti svoju strahovladu nad roditeljima. Pozvala sam opštinskog javnog tužioca Zrenjanina, koji je na konferenciji za novinare izneo podatak o pokretanju krivičnog postupka i potvrdio informacije koje su već bile objavljene – da je dvoje od četvoro dece osumnjičene majke ranije smešteno u hraniteljsku porodicu, zbog nasilja i zanemarivanja. Dakle, nije krivični postupak pokrenut zbog dve pljuske, ili čak šamara, već zbog sumnje na kontinuiranu izloženost dece nasilju i zanemarivanju. Bila sam prijatno iznenađena kada mi je tužilac rekao da u tom organu postoji nulta tolerancija na nasilje. Složila sam se da jedino takvim pristupom možemo menjati odnose i stavove u društvu kada je reč o porodičnom nasilju i posebno nasilju prema deci. Pomislila sam – kada bismo imali više takvih tužilaca, mnoga deca bi imala mirnije detinjstvo. I umesto da takav gest stručnjaci pohvale i podrže, dešava se muk. Tužilac je dobio nekoliko telefonskih poziva ohrabrenja i podrške. Kako će to delovati na ostale tužioce? Destimulativno, pretpostavljam.

U čijem je interesu da se o ovakvim slučajevima iskrivljuje stvarnost? U interesu normalnosti nije. U interesu dece još manje. Prodaje li to bolje novine? Nadam se – ne. Pa, šta je onda razlog tako bezočnom iskrivljavanju stvarnosti u kojoj se sudbina deteta potpuno zanemaruje? Nisam uspela da dokučim. Sem ako neki jak lobi ne stoji iza teze da je telesno kažnjavanje dece poslednji zabran moći nemoćnih roditelja. Ali ni u to ne verujem. Lobiji se stvaraju oko stvari iza kojih stoji novac ili neki drugi važan interes.

Nekoliko dana posle ove, mediji su preneli stravičnu vest – sin, momak od 18 godina, tek iskoračio u svet odraslih, ubio oca. Kao razlog naveo je da ga je otac konstantno fizički kažnjavao i da mu je dozlogrdilo. Otac je očigledno preterao sa ispoljavanjem roditeljske moći, sin ojačao i uzeo pravdu u svoje ruke. Nije bilo u njegovoj blizini savesnog komšije da prijavi nasilje i još savesnijeg tužioca da procesuira zlostavljača. Momak će dobar deo svoje mladosti provesti u zatvoru, u to nema sumnje. Da li je mogao da bude spasen iz pakla u kojem je živeo? Odgovor znamo: mogao je i morao je da bude spasen.

Pročitali smo u tekstu mog grčkog kolege (,,Politika”, 8. marta) kako je tekao proces zakonske zabrane roditeljskog telesnog kažnjavanja dece u Grčkoj. Rezultati koji su postignuti jesu za pohvalu. I kao što je u tom tekstu izloženo, imali su u proteklom periodu samo nekoliko sudskih postupaka. Dakle, ni u Grčkoj roditelji ne idu u zatvor zato što ošamare dete, ali svakako idu oni koji rado i često posežu za kaišem, ili ostavljaju deci masnice na telu i duši.

Zamenica zaštitnika građana za prava deteta