Ruže i trnje

Načinom na koji govori o savremenoj ženi (kao uostalom i o svemu ostalom), televizija utiče na formiranje javnog mnjenja. Kako to danas izgleda nije bilo bolje prilike za razgovor od Dana žena.

TV medij je temi prilazio iz dva ugla. U nekim emisijama počinjalo se od trnja – od nepovoljne statistike: neravnopravnosti žena u pogledu zapošljavanja, zarada, rukovodećih položaja, društvenog uticaja; žilavosti tradicionalne podele rodnih uloga kojima je žena pod sve većim egzistencijalnim opterećenjima; izloženosti porodičnom nasilju gde su, uz decu, najveće žrtve žene... Tako je bilo u „Problemu“ Danijele Šegan na Studiju B. U drugima se, međutim, krenulo od ruže: predstavljane su vredne, hrabre, uspešne, slavne žene, one koje su se izdigle iz datih okolnosti, savladale nametnuta ograničenja, ostvarile svoje lične potencijale i dosegle željene ciljeve. Time su menjale i Srbiju – upravo tako naslovila je svoju emisiju Olivera Kovačević na RTS-u.

            Pominjanje ove dve novinarke dobar je povod da se pomene kako televizija na stvaranje ženskog „imidža“ utiče posredno (ali snažno) upravo redovnim radom svojih sve brojnijih saradnica. U domenu političkog, kod nas još najprestižnijeg novinarstva, dominiraju žene, od Olje Bećković do Brankice Stanković, od Nataše Odalović do Danice Vučinić, od Ljubice Gojgić do Olivere Jovićević... S terena, svakojako „vrućih“ ali i bukvalno zavejanih, najčešće se javljaju reporterke. Sve je više ekonomskih i spoljnopolitičkih komentatorki. Voditeljke preovlađuju u ekipama jutarnjih programa, zatim kao voditeljke „Dnevnika“. A ko pažljivo čita špice može da uoči da su česta ženska imena urednika i realizatora ovih programa.

            Najbolje (i najdugovečnije) emisije o ličnostima (TV portrete) potpisuju žene – Tanja Peternek Aleksić, Biljana Vilimon, Ivana Nikolić, Vesna Dedić, Adriana Čortan... Rijalitiji „Radna akcija“ i „48 sati svadba“ pamte se po voditeljkama Tamari Grujić i Ireni Spasić.

I u emisijama koje se smatraju posebno ženskim moglo bi se reći da dolazi do pozitivne promene. Manje je onih koje promovišu diktat mladosti i lepote po svaku cenu, veličaju „kupoholičarstvo“, estradni ukus i manire. Ili je bar sve više onih emisija koje se bave zdravljem žene, fizičkom i psihičkom rekreacijom u slobodnom vremenu, ženskim preduzetništvom. Žene postaju polno zastupljenije u TV studijima ne samo kad je reč o pevanju, igranju, modi, famoznom „lajfstajlu“ nego i o umetnosti, nauci, biznisu, pa i sportu. Nestao je onaj monstruozni program Prve „Moje novo ja“ u kom su se rekonstruisali zubi, uši, stomaci, zadnjice, grudi, sve ujedno. A akcija za sigurne ženske kuće smenjena je na TV B92 akcijom za bebe, samim tim i za njihove majke.

            Čak i direktni prenosi skupštinskih zasedanja pokazuju da su tamo kao predsedavajuće, kao šefovi poslaničkih klubova ili jednostavno kao govornice žene energičnije, direktnije, efikasnije od svojih muških kolega. Kad ih, po novom zakonu, u parlamentu bude najmanje obavezna trećina sastava, valja se nadati da će se, bez obzira na stranačke razlike i međupartijska trvenja, zdušno potruditi da na kraju njihovog mandata ona porazna statistika o položaju žene bude bar malo popravljena. U tom pravcu i mediji imaju još mnogo šta da učine već do sledećeg Osmog marta.