Руже и трње

Начином на који говори о савременој жени (као уосталом и о свему осталом), телевизија утиче на формирање јавног мњења. Како то данас изгледа није било боље прилике за разговор од Дана жена.

ТВ медиј је теми прилазио из два угла. У неким емисијама почињало се од трња – од неповољне статистике: неравноправности жена у погледу запошљавања, зарада, руководећих положаја, друштвеног утицаја; жилавости традиционалне поделе родних улога којима је жена под све већим егзистенцијалним оптерећењима; изложености породичном насиљу где су, уз децу, највеће жртве жене... Тако је било у „Проблему“ Данијеле Шеган на Студију Б. У другима се, међутим, кренуло од руже: представљане су вредне, храбре, успешне, славне жене, оне које су се издигле из датих околности, савладале наметнута ограничења, оствариле своје личне потенцијале и досегле жељене циљеве. Тиме су мењале и Србију – управо тако насловила је своју емисију Оливера Ковачевић на РТС-у.

            Помињање ове две новинарке добар је повод да се помене како телевизија на стварање женског „имиџа“ утиче посредно (али снажно) управо редовним радом својих све бројнијих сарадница. У домену политичког, код нас још најпрестижнијег новинарства, доминирају жене, од Оље Бећковић до Бранкице Станковић, од Наташе Одаловић до Данице Вучинић, од Љубице Гојгић до Оливере Јовићевић... С терена, свакојако „врућих“ али и буквално завејаних, најчешће се јављају репортерке. Све је више економских и спољнополитичких коментаторки. Водитељке преовлађују у екипама јутарњих програма, затим као водитељке „Дневника“. А ко пажљиво чита шпице може да уочи да су честа женска имена уредника и реализатора ових програма.

            Најбоље (и најдуговечније) емисије о личностима (ТВ портрете) потписују жене – Тања Петернек Алексић, Биљана Вилимон, Ивана Николић, Весна Дедић, Адриана Чортан... Ријалитији „Радна акција“ и „48 сати свадба“ памте се по водитељкама Тамари Грујић и Ирени Спасић.

И у емисијама које се сматрају посебно женским могло би се рећи да долази до позитивне промене. Мање је оних које промовишу диктат младости и лепоте по сваку цену, величају „купохоличарство“, естрадни укус и манире. Или је бар све више оних емисија које се баве здрављем жене, физичком и психичком рекреацијом у слободном времену, женским предузетништвом. Жене постају полно заступљеније у ТВ студијима не само кад је реч о певању, игрању, моди, фамозном „лајфстајлу“ него и о уметности, науци, бизнису, па и спорту. Нестао је онај монструозни програм Прве „Моје ново ја“ у ком су се реконструисали зуби, уши, стомаци, задњице, груди, све уједно. А акција за сигурне женске куће смењена је на ТВ Б92 акцијом за бебе, самим тим и за њихове мајке.

            Чак и директни преноси скупштинских заседања показују да су тамо као председавајуће, као шефови посланичких клубова или једноставно као говорнице жене енергичније, директније, ефикасније од својих мушких колега. Кад их, по новом закону, у парламенту буде најмање обавезна трећина састава, ваља се надати да ће се, без обзира на страначке разлике и међупартијска трвења, здушно потрудити да на крају њиховог мандата она поразна статистика о положају жене буде бар мало поправљена. У том правцу и медији имају још много шта да учине већ до следећег Осмог марта.