Bomba u glavi

Strašne slike stigle su nam iz Švajcarske. Autobus pun dece udario u zid, pa nema kraja užasu i očaju. Ne zna se kako se i zašto dogodila velika nesreća. Da li je vozač preterao u brzini, zaboravivši koliko dragocenih putnika ima iza sebe, ili je malo dremnuo. Ili je možda otkazao mehanizam za upravljanje? Ili mu je naglo pozlilo, ili je tražio muziku na radiju? Jedan autobuski udes sa desetak žrtava pre nekoliko godina se odigrao ovde, majstor se malo zamajao birajući prigodni folk za svoje uši.

Šta god bilo, na kraju redovno ispadne da je odgovoran „ljudski faktor”. Tako bezosećajna kovanica definiše katastrofu kao statističku neizbežnost, nešto slično kaza onomad jedan saobraćajni inženjer: „Tako vam je to, to je zakon velikih brojeva, tamo ili ovde, kad-tad, ali dogodiće se svakako!” Da, to je taj zakon. Ali nema tamo ili ovde, događa se i tamo i ovde. I nije kad-tad. Događa se sada.

U Srbiji se gine svakodnevno. Svakog bogovetnog dana strada bar jedan učesnik u saobraćaju. To nam dođe kao kockanje sa sudbinom. Gde god krenuli, peške, u kolima, vozu i autobusu, nalazimo se u velikom bubnju, u svojevrsnoj lutriji smrti i razaranja ljudi.

Svako od nas strepi, saobraćaj na lošim domicilnim putevima odavno je haotična promenada naroda i limarije, a svi smo skoro sigurni da se to nama ne može dogoditi. Uvereni u sebe, krećemo na put. Ali putovanje u Srbiji, kao malo gde, skoro da je ravno ratnom riziku.

Još nema dobrih podataka o tome šta nam je doneo novi zakon o saobraćaju. Čuli smo da ima manje udesa a više mrtvih. Taj prividni paradoks može da znači samo jedno: većina poštuje zakone i propise, ljude ubijaju nasilnici na ulicama i putevima.

Dakle, broj udesa se smanjio, a broj siledžija ne. Foto-robot prosečnog srpskog pobesnelog Maksa teško je sastaviti. Ali taj ima između 19 i 40 godina, pije sve što može da mu ulije sigurnost. Koristi lakše ili teške opijate, zavisno od prigode.

Voli da uteruje strah pre nego što potrefi drugo vozilo, grupu pešaka, stub ili banderu. Nema obzira ni prema kome, želi da impresionira suvozače svojom veštinom, hrabrošću i besprizornošću. Ideja mu je da neposredno ponizi druge učesnike u saobraćajnoj anarhiji, i da ih vidi tako ponižene.

Zbog svog potiskivanog kukavičluka, prezire bilo čiju smrt, za sebe se boji samo kad je čist i trezan, ali su to retki trenuci, skoro ekscesi. U takvom stanju on ne vozi.

Ima mnogo objašnjenja za poreklo i opstanak navedenog soja brutalnih nasilnika. Dobar, jak i skup automobil je fetiš inferiornih. To je idealan model za pokazivanje nadmoći, koja inače ne postoji. Ali, i onaj tipski foto-robot valja uzeti uslovno. Mnogi mirni i razložni ljudi izvan auta, prosto podivljaju kad sednu i krenu. Sve oko sebe doživljavaju kao neprijatelje, agresivnost crpu iz imperativa da uvek budu prvi, da nadmudre „budale koje ne umeju da voze”. Da stignu što pre, makar i nigde.

Tako divlji centralni Balkan postaje ratno poprište, na kome su kobno usklađeni vrhunski tehnološki dometi u brzini i autentično varvarstvo. Osim kaznene politike i spiska ograničenja, kamera koje slikaju samo posledice i apela „učesnicima saobraćaja” da „poštuju propise i prilagode vožnju uslovima puta i atmosferskim prilikama”, država nije učinila ništa da praktično spreči masovne pogibije i teška ranjavanja na srpskim putevima.

Na loše puteve izlaze loše ili nimalo obučeni vozači. Takvima ne pomažu ni godine iskustva. Posao policije nije samo da pravi zasede i kažnjava „zbog svetla i pojasa”. I to je važno, naravno. Ali izgleda da su policajci skloni da ignorišu divljanje nasilnika, a da svoje norme ispunjavaju zaustavljajući krotke vozače. Dakle one koji imaju vremena da se zaustave.

Ona užasna nesreća, u kojoj su poginule tri devojke iz Pančeva, pred navalom novih nesreća, polako odlazi u zaborav. Ali taj događaj je paradigma ovdašnjeg saobraćajnog usuda. Mada prijatelji pobesnelog vozača iz Pančeva tvrde da „nikada pre nije bio takav”, ima i drugačijih svedočenja. Dakle, nije stvar u tome da policija organizuje ulične potere za takvim ljudima nego da im ne dopusti da uopšte voze.

To se u uređenim državama postiže tako što zakoni propisuju pre svega edukativne i preventivne mere: da se na vreme sazna ko u glavi ima bombu. I naravno, egzekutivne, koje bukvalno ukidaju instituciju sumanutih vozača.

Novi zakon izgleda nije učinio svoje. Suština ipak nije u drastičnim kaznama i orvelijanski raspoređenim kamerama. Nego u stvaranju sistema koji će bezbednost u saobraćaju ostvarivati kao prioritetnu državnu strategiju.

U vrhovima vlasti striktna bezbednost je predviđena samo za izabrane. I njihovi karavani bahato rasteruju obične vozače prema ivičnjacima. Račune pred takvim kolonama i drugim vrstama primene sile plaćaju uglavnom oni koji inače nisu izvor opasnosti na putu. One koji jesu, policija ne sme ili ne može da stigne.