Бомба у глави

Страшне слике стигле су нам из Швајцарске. Аутобус пун деце ударио у зид, па нема краја ужасу и очају. Не зна се како се и зашто догодила велика несрећа. Да ли је возач претерао у брзини, заборавивши колико драгоцених путника има иза себе, или је мало дремнуо. Или је можда отказао механизам за управљање? Или му је нагло позлило, или је тражио музику на радиjу? Један аутобуски удес са десетак жртава пре неколико година се одиграо овде, мајстор се мало замајао бирајући пригодни фолк за своје уши.

Шта год било, на крају редовно испадне да је одговоран „људски фактор”. Тако безосећајна кованица дефинише катастрофу као статистичку неизбежност, нешто слично каза ономад један саобраћајни инжењер: „Тако вам је то, то је закон великих бројева, тамо или овде, кад-тад, али догодиће се свакако!” Да, то је тај закон. Али нема тамо или овде, догађа се и тамо и овде. И није кад-тад. Догађа се сада.

У Србији се гине свакодневно. Сваког боговетног дана страда бар један учесник у саобраћају. То нам дође као коцкање са судбином. Где год кренули, пешке, у колима, возу и аутобусу, налазимо се у великом бубњу, у својеврсној лутрији смрти и разарања људи.

Свако од нас стрепи, саобраћај на лошим домицилним путевима одавно је хаотична променада народа и лимарије, а сви смо скоро сигурни да се то нама не може догодити. Уверени у себе, крећемо на пут. Али путовање у Србији, као мало где, скоро да је равно ратном ризику.

Још нема добрих података о томе шта нам је донео нови закон о саобраћају. Чули смо да има мање удеса а више мртвих. Тај привидни парадокс може да значи само једно: већина поштује законе и прописе, људе убијају насилници на улицама и путевима.

Дакле, број удеса се смањио, а број силеџија не. Фото-робот просечног српског побеснелог Макса тешко је саставити. Али тај има између 19 и 40 година, пије све што може да му улије сигурност. Користи лакше или тешке опијате, зависно од пригоде.

Воли да утерује страх пре него што потрефи друго возило, групу пешака, стуб или бандеру. Нема обзира ни према коме, жели да импресионира сувозаче својом вештином, храброшћу и беспризорношћу. Идеја му је да непосредно понизи друге учеснике у саобраћајној анархији, и да их види тако понижене.

Због свог потискиваног кукавичлука, презире било чију смрт, за себе се боји само кад је чист и трезан, али су то ретки тренуци, скоро ексцеси. У таквом стању он не вози.

Има много објашњења за порекло и опстанак наведеног соја бруталних насилника. Добар, јак и скуп аутомобил је фетиш инфериорних. То је идеалан модел за показивање надмоћи, која иначе не постоји. Али, и онај типски фото-робот ваља узети условно. Многи мирни и разложни људи изван аута, просто подивљају кад седну и крену. Све око себе доживљавају као непријатеље, агресивност црпу из императива да увек буду први, да надмудре „будале које не умеју да возе”. Да стигну што пре, макар и нигде.

Тако дивљи централни Балкан постаје ратно поприште, на коме су кобно усклађени врхунски технолошки домети у брзини и аутентично варварство. Осим казнене политике и списка ограничења, камера које сликају само последице и апела „учесницима саобраћаја” да „поштују прописе и прилагоде вожњу условима пута и атмосферским приликама”, држава није учинила ништа да практично спречи масовне погибије и тешка рањавања на српским путевима.

На лоше путеве излазе лоше или нимало обучени возачи. Таквима не помажу ни године искуства. Посао полиције није само да прави заседе и кажњава „због светла и појаса”. И то је важно, наравно. Али изгледа да су полицајци склони да игноришу дивљање насилника, а да своје норме испуњавају заустављајући кротке возаче. Дакле оне који имају времена да се зауставе.

Она ужасна несрећа, у којој су погинуле три девојке из Панчева, пред навалом нових несрећа, полако одлази у заборав. Али тај догађај је парадигма овдашњег саобраћајног усуда. Мада пријатељи побеснелог возача из Панчева тврде да „никада пре није био такав”, има и другачијих сведочења. Дакле, није ствар у томе да полиција организује уличне потере за таквим људима него да им не допусти да уопште возе.

То се у уређеним државама постиже тако што закони прописују пре свега едукативне и превентивне мере: да се на време сазна ко у глави има бомбу. И наравно, егзекутивне, које буквално укидају институцију суманутих возача.

Нови закон изгледа није учинио своје. Суштина ипак није у драстичним казнама и орвелијански распоређеним камерама. Него у стварању система који ће безбедност у саобраћају остваривати као приоритетну државну стратегију.

У врховима власти стриктна безбедност је предвиђена само за изабране. И њихови каравани бахато растерују обичне возаче према ивичњацима. Рачуне пред таквим колонама и другим врстама примене силе плаћају углавном они који иначе нису извор опасности на путу. Оне који јесу, полиција не сме или не може да стигне.