Sveto trojstvo Beograda

Pripada krugu ljudi koji su u stalnom pokretu. Fizičko kretanje i neprestano duhovno sazrevanje su posebno bliski Andriji Miloševiću. Tako mu je život i odredio stalno upoznavanje sa nečim novim. Rođen u Podgorici, rastao u Nikšiću, Akademiju dramskih umetnosti završio na Cetinju. 

Promenio je dosta gradova, a dolazak u prestonicu mu je, ipak, označio novu životnu i  profesionalnu prekretnicu. Druga reč za Beograd, za njega je oduvek  bio – čarolija. Od 2000. godine, on je i zvanično postao deo tog sazvežđa i njegov stanovnik.

Jer, to je grad, uveren je glumac, u kojem ima više paralelnih stvarnosti. Svako može da izabere svoju. Njemu je važno da je tu uspeo da pronađe sebe. Da se ostvari kao čovek, kao stvaralac, umetničko biće. Iznad svega mu je činjenica da je, u njegovom slučaju, Beograd potvrdio svoj demokratski kvalitet. Nikada ga nije stavio u neravnopravan položaj, nikada se Andrija u njemu nije osećao kao stranac. Naprotiv. Stekao je mnogo prijatelja, a to je ono što ovaj angažovani umetnik, označava kao svoju možda i najveću pobedu.

Lica bez tuge

Iz prestonice, kaže, ne bi nazad. Iako je Crna Gora zemlja istorije, žrtve, samopregora i požrtvovanja, u Beogradu se, veruje on, rađa najnaprednija civilizacijska misao.

Ulica koja je svakako najpoznatija, njemu je i najdraža. Možda je to zbog toga što Knez Mihailova umnogome odgovara temperamentu Andrije Miloševića. Brza, živopisna, pulsirajuća, sa elementima karnevalskog života. Dinamična, sva u ljudskim kretnjama i zvucima, ona briše tugu s lica. Okružena, isto tako poznatim ulicama, sedište je najznačajnijihih nacionalnih institucija. Od Srpske akademije nauke i umetnosti do Biblioteke grada Beograda.

– Verujem da je ovo najlepša ulica i da su je mnogi ljudi već pominjali i bavili se njome. Za mene ona teško može da se poredi sa nekom drugom. Kad sam dolazio u Beograd, to je značilo da sam u Knez Mihailovoj.

Dah mladosti

Knez Mihailova je korzo Beograda, na tom putu vidljiv je dah mladosti, ali i skromnost siromaha, hod prosjaka, sve drečavije bogatstvo bogatih. Većina građevina, ako se izuzmu palata Albanija i nekadašnja zgrada Elektrotehne, podignute su u stilu klasicizma i secesionizma. U Knez Mihailovoj je, možda, to samo moj nerealni utisak, uvek drugačije, nekako vedrije vreme. I kada tutnje i padaju najžešće kiše, njoj to ne može da smeta. Ne može da naruži njenu lepotu, dostojanstvo. Dozu evropske otmenosti ona, svakako, duguje i francuskom i španskom kulturnom centru, kao i nemačkom "Gete" institutu. U svojoj završnici, uliva se u Kalemegdan. Podjednako mi je lepa i na početku i na svom kraju. Sva krunska dešavanja, od zabavnih, kulturnih do političkih, počinju i završavaju u Knez Mihailovoj. To je ulica koja je važna i koja za mene ima svoje posebno značenje – ističe naš sagovornik.

Beograd, po njegovom mišljenju, izdvaja  brzina, tempo življenja.

– Vreme je takvo da opstaju samo čvrsti i jaki. Ljudi su se, poslednjih godina, fizički očeličili, ali ostaje pitanje poljuljanih moralnih normi. Beograd je, danas, satkan od ljudi koji su došli sa svih strana.  Mora se reći da je kulturna, turistička, privredna, sportska ponuda u ovom trenutku obogaćena. Od najsavremenijih tehnoloških dostignuća do modnih diktata. Od predstava klasičnog teatra do alternativnih pozorišnih predstava. Jedno je sigurno: Beograd jeste centar, u kome žive ljudi koji osmišljavaju našu zabavnu stranu života. Ali, i oni koji su, na neki način, učestvovali u ispisivanje prošlosti i koji će obeležiti buduća vremena – smatra glumac. Ipak, on je uverenja da su ljudi najvrednije znamenje svakog grada. Tako, Beograđani od Beograda prave trojstvo ljubaznosti, druželjubivosti i lepote, reći će Andrija Milošević.