Godina strepnje i nade

Srbija je u prošli četvrtak uveče prvi put učestvovala u političkoj raspravi o evropskoj politici prema Avganistanu, Pakistanu, severnoj Africi i Iranu, tokom neformalnog sastanka ministara spoljnih poslova EU i država kandidata.

Status kandidata je, konkretno u ovom slučaju, omogućio Srbiji da od objekta debate postane subjekt debate u EU i da bude percipirana kao partner, a ne kao deo problema.

Nepostojanje predrasuda prema Rusiji, istorijski dobri odnosi sa „trećim svetom” i kontakti u islamskom svetu bili su, ovom prilikom, pripisani Srbiji kao nesumnjiv plus i priznati kao svojevrsna „dodatna vrednost” kojom možemo doprineti Evropskoj uniji.

Ne zaboravimo da EU nije samo „klub” u koji se ulazi poštovanjem ,,pravila kluba”, kao što govore birokrate, već je i politička zajednica gde svako mora da unese određeni kapacitet, znanje i vrednost.

Pregovori o članstvu se u velikoj meri svode na usvajanje tehničkih ,,pravila kluba”, ali momenat otvaranja pregovora, njihova dinamika i eventualno uspešno okončanje su i te kako pod uticajem političkih, ekonomskih i strateških konsideracija.

Da li je ovaj sastanak nagoveštaj ozbiljnijeg uviđanja pozicije i potencijala Srbije, kao i njene brže integracije u EU, ili on predstavlja zatišje pred nove turbulencije koje mogu nastati ukoliko se u narednim mesecima pooštre politički kriterijumi za otvaranje pregovora o članstvu?

Da li je kritični prag tenzije pređen, ključni nesporazumi otklonjeni, ili nas očekuje još dramatičnije drugo poluvreme? Odgovor ćemo dobiti još ove godine. Nesporno je da će se na zdravu ambiciju Srbije u Evropi gledati s poštovanjem a ne s podozrenjem tek kad se zajednički usaglasi okvir i metodologija za izlazak iz kosovskog ćorsokaka.

Istaknimo prvo da, suprotno uvreženom shvatanju, Srbija ima oruđe za 21. vek i da joj globalne tendencije čak idu na ruku.

Uprkos tome što je reč o maloj zemlji sa ekonomijom u lošem stanju, Srbija ima određenu industrijsku tradiciju i osnovu, kao i mrežu ugovora o slobodnoj trgovini sa svim značajnim faktorima na evroazijskom prostoru, što je može učiniti vrlo privlačnom investicionom destinacijom.

Izuzetan geografski položaj Srbiju može učiniti karikom u međunarodnoj trgovini, a nasleđeni dobri kontakti i razgranata diplomatska mreža mogu nam omogućiti lakše razumevanje sve kompleksnijeg sveta u kome živimo.

S druge strane, Srbija se još uvek suočava s paradigmom da ima najveći kapacitet da izazove nestabilnost u regionu, sa povremenim refleksima suseda da se na tom prostoru nešto može dobiti samo na štetu drugog i sa interesima određenih globalnih aktera da Balkan ostane zona niskog konflikta kako bi njihov uticaj ostao presudan.

Iako je pomenuti neformalni ministarski sastanak pokazao jasnu prednost stavljanja Srbije kao partnera za sto, mnoge države će i dalje po inerciji pokušavati da se ophode prema nama logikom „štapa i šargarepe”. Šta možemo da uradimo da bi pozitivna paradigma ipak prevladala?

Ključne političke neuralgične tačke na Balkanu ostaju Bosna i Kosovo. Opstanak i funkcionisanje Bosne je za EU bitno iz dva razloga. Prvo, kako bi ravnoteža snaga i interesa u regionu između Hrvatske i Srbije ostala nepromenjena (simetrija), i drugo, kako bi se Bošnjacima ponudio prihvatljiv okvir za politički život i evropska perspektiva koja će onemogućiti eventualnu radikalizaciju i dominantan uticaj neevropskih islamskih aktera.

Budući da su karte u vezi sa Bosnom već poprilično podeljene, Srbija nema razloga za nervozu ili promenu svoje uravnotežene i principijelne politike prema njoj. U meri u kojoj se fundamentalne osnove Dejtona ne osporavaju, integracija Srbije u EU ne koči, a pokrene se politički dijalog u vezi s problemom Kosova, odnosi Srbije i Bosne mogu biti samo još bolji i relaksiraniji.

A samim tim i ojačana percepcija Srbije kao predvidljivog i odgovornog partnera. Sada je momenat za sleganje tla, a ne za novo mešanje karata. Funkcionisanje Bosne i njena postepena integracija u EU treba da se ostvari boljom koordinacijom entiteta i usvajanjem deklaracije o zajedničkim ciljevima, umesto prenošenjem nadležnosti na federalni nivo.

Najveći izazov za novu vladu ipak će i dalje biti problem Kosova. Tenzije u Makedoniji i povremeni diskurs o „Velikoj Albaniji” potvrđuju tezu da se ovaj problem ne može rešiti jednim potezom poput presecanja Gordijevog čvora, nekim saltom ili preokretom.

Reč je o regionalnom, evropskom i međunarodnom problemu za koji ne može samo Srbija da bude odgovorna i uslovljavana. Iako je problem nemoguće rešiti preko noći, važno je držati ga na šinama koje vode ka političkom i kompromisnom rešenju.

Prvi korak sigurno će biti definisanje statusa severa Kosova. Bilo bi od izuzetne važnosti ukoliko za početnu osnovu za rešavanje problema severa bude uzeto faktičkno stanje.

Drugi ključan element za uspešne pregovore o severu je da se oni predstave kao element političkog procesa na koji poziva i sama rezolucija 1244, koja bi tako jasno dala mandat pregovorima i ostala na snazi do rešenja svih spornih političkih pitanja u vezi sa Kosovom.