Mokranjčeva liturgija ponovo u Zagrebu

 Starog maestra iz sobe 312 u beogradskoj „Moskvi” tamo svi znaju. Ovaj gost iz Zagreba više od četiri decenije odseda u tom hotelu, uvek u istoj sobi. Kad se javi telefonom, radi rezervacije, i pomene željeni broj sobe, sa recepcije obično čuje: „O, to ste Vi gospodine Kranjčeviću.” U toj njegovoj beogradskoj „kući” razgovaramo o predstojećim koncertima sa Horom i Simfonijskim orkestrom RTS-a, ovde i u Zagrebu. Biti u društvu dirigenta Vladimira Kranjčevića to nije samo priča o tekućim stvarima, već je to i... uspomenamilion.

Prošle jeseni, on je velikim koncertom u dvorani „Lisinski” proslavio 75 godina života i 50 profesionalnog umetničkog rada, tokom kojih je bio dirigent, pijanista, pedagog, vodio orkestre, Operu HNK, festivale, asocijacije... Čovek briljantne memorije samo nas zasipa godinama, imenima ljudi, dela, mesta... i kad to slušate, pomislite da su se ti davni događaji juče desili. U čitavoj toj priči Beograd je jedno mesto posebno, iz mnogo razloga.

Ovde je magistrirao u klasi profesora Vojislava Ilića, a pre pola vekanagrađen je na takmičenju mladih pijanista. Samo priča o klaviru je kratka: uskoro lomikost leve šake i bilo je to zbogom pijanizmu! Ne i dirigovanju. Prva takva iskustva nosio je iz detinjstva: sa 12 godinasvirao je orgulje i vodio hor u crkvi u Križevcima, rodnom mestu svoje majke. U dugoj karijeri on je pune tri godine (1988–1991) bio dirigent zaposlen u Muzičkoj produkciji RTB-a i mnoga važna dela oni su zajedno izveli. Poslednjih godina više puta predstavljao se i u operskom mostu Beograd–Zagreb (Madlenijanum – Opera bb). Evo ga ponovo u starom društvuiz RTS-a, zbog novih koncerata. Prvi je 5. aprila, na Kolarcu, sa programom: Sezar Frank – Simfonija u de-molu; Artur Honeger – oratorijum „Kralj David”, sa horom, solistima i recitatorima.

U Gornjem gradu je, seća se, prvi put izvodio ovo slavno delo srpske duhovne muzike:
– Bilo je to sredinom sedamdesetih, sa horom „Ivan Goran Kovačić”, a u Katedrali je bila prava navala, prodali smo više od 3.200 ulaznica. Cela Jugoslavija je o tome pisala. Posle sam sa „Goranovcima” izveo Liturgiju više od 70 puta, svuda po svetu. I oni su jesenas učestvovali na proslavi u „Lisinskom” i poklonili mi sliku, moj veliki portret i jednu lupu uz to. Posle sam shvatio i zašto lupa – ta slika je mozaik sačinjen od 300 malih portreta članova tog hora kojeg sam dugo vodio.

Seća se on i kako je s Horom RTS-a izvodio Mokranjčevu Liturgiju u Moskvi, kojoj su dodali dva stava iz Liturgije Čajkovskog, baš u sali sa njegovim imenom. – Izvodili smo i Palestrininu Misu pape Marčelija – kaže. – Posle su nam njihovi muzičari prilazili da nam, sa suzama u očima čestitaju, zato što je ta muzika, te 1990. godine, tamo prvi put bila izvedena nakon revolucije.

To su neke uspomene sa puta, a maestro Kranjčević je ovde, gde ima svoju publiku, mnoštvo prijatelja i omiljeni Kolarac, ostavio i stotine minuta snimljene muzike.
Objašnjava na kraju i zašto toliko voli Kolarac:

– Znam da Beograd želi veliku, modernu, reprezentativnu koncertnu dvoranu, za to zalaže i Zubin Mehta. I ja to podržavam, ali ću reći i nešto, što može kao jeres zvučati, a to je da sumnjam da će u smislu akustike grad dobiti nešto što je bolje od ove stare dvorane, za koju je strogi kompozitor Stjepan Šulek, nekad svojim autoritetom strah i trepet Zagreba, govorio da je najbolja od Beča do Carigrada. Evo i zašto: puna ili prazna, tu se zvuk ne menja. Na probi u podne i uveče u prepunoj dvorani – isti je. Zato preporuka: izgradite veliku dvoranu, ali molim vas, čuvajte i stari dobri Kolarac, vrhunsko mesto i za koncerte i za snimanja. 

(Mo)Kranjčević kod patrijarha

Na Horskim svečanostima u Nišu, jednom je napravljena velika greška: na plakatu je pisalo – Vladimir Mokranjčević. Posle su dirigenta njegovi niški poznanici, „iz vica”, tako nazivali. Od tada datira Kranjčevićevo poznanstvo sa ondašnjim niškim vladikom, a danas patrijarhom Irinejem. Mnogo je vremena prošlo, ali kada je nedavno posetio patrijarha ovaj ga je dočekao raširenih ruku i prvo što je s osmehom izgovorio bilo je: „Mokranjčeviću...”

„Josipoviću, Vi niste Maler...”

Prve kompozicije mladog Ive Josipovića, današnjeg predsednika Hrvatske, izvodio je simfonijski orkestar Muzičke akademije u Zagrebu, a dirigovao je profesor Kranjčević, koji nam je ispričao:

– On je bio na kraju studija kada smo izveli njegovo prvo orkestarsko delo, „Diptih”. A ja profesor i dirigent zamerio sam studentu, kompozitoru: „Šta ste to napisali... šest horni. Pa, niste Vi Maler... A i mi imamo samo dve horne na Akademiji.”

Tačno je da Josipović nije postao drugi Maler, ali je i tačno da je postao predsednik države, koji je iz poštovanja, došao Kranjčeviću na njegovu svečanost u „Lisinskom”, i to samo dan nakon operacije u bolnici.