Portret bez rama: Ginter Gras

On je to zaista morao da kaže. Ne samo zbog toga što niko od viđenijih intelektualaca neće da se usudi da bar malo kritikuje izraelsko zveckanje oružjem, već i zbog toga što to samo upotpunjuje njegovih pet decenija političke provokacije.

Svojom pesmom „Šta mora biti rečeno”, u kojoj optužuje Izrael da bi „mogao da satre ceo iranski narod” i da time „ugrožava već krhki mir u svetu”, nemački pisac Ginter Gras (84) samo je obogatio svoju seriju kontroverznih nastupa. Slavljen i osporavan, Gras za mnoge predstavlja jedinog dobitnika Nobelove nagrade za literaturu koji se od svojevrsnog nacionalnog oca–prosvetitelja transformisao u čuvara svetske politike.

Njegovi hroničari zaključuju da je to što je dete iz mešovitog braka – otac mu je Nemac, a majka Poljakinja – uticalo da celog života pati od kompleksa „mešanca” iz Gdanjska, pokušavajući da taj „nedostatak” nadoknadi značajnom ulogom u društvu. Drugi, pak, uzroke aktivnosti ovog kamenoresca, koji je potom bio pitomac Akademije umetnosti u Diseldorfu i Visoke škole slikarstva u Berlinu, vide u crtama njegovog karaktera. S jedne strane, Gras je boem i umetnička duša, a s druge strane kavgadžija koji je u studentskim danima svoju sklonost fizičkom obračunavanju unovčavao kao izbacivač iz noćnih lokala.

Svoje socijaldemokratsko opredeljenje nikad nije krio tako da je otvoreno podržavao Socijaldemokratsku partiju Nemačke Vilija Branta. Ali, kada ga Brant kao kancelar nije postavio na neku iole značajnu poziciju, priklonio se svojevrsnoj opozicionoj frakciji unutar SDP-a, koji je smatrao da kurs partije na vlasti nije dovoljno levičarski.

Tradicija njegovih kontroverzi počinje 1967, uoči izbijanja studentskih nemira u Evropi, kada je otišao u Njujork da bi pripremio „atentat pudingom” na tadašnjeg potpredsednika SAD Huberta Hemfrija. Ipak, najveću pažnju nemačke javnosti je privuklo njegovo zalaganje protiv ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine. Iako levičarski nastrojen, 1999. nije bio među evropskim intelektualcima koji su se protivili NATO bombardovanju SR Jugoslavije, a stav austrijskog pisca Petra Handkea da su Srbi žrtve ratova devedesetih godina kritikovao je rečima da je Handke „uvek imao sklonost da besmislenim argumentima zauzima suprotnu poziciju”.

Majstor kontroverzi, poznat po svom antiratnom romanu „Limeni doboš”, vrhunac interesovanja izaziva 2006. kada je priznao da je kao sedamnaestogodišnjak na kraju Drugog svetskog rata kratko bio vojnik oružane brigade esesovaca. Iako, za razliku od mnogih javnih ličnosti Nemačke, nikad nije pristao na kontakt sa istočnonemačkim Štazijem, razotkrivanje Grasove ratne istorije poljuljalo je njegov moralni kredibilitet. Tako je „limenom dobošaru”, koji često deli lekcije drugima, sada lako reći da je antisemita. Međutim, to ne znači da nije istinit bar deo njegovih kritika na račun Izraela. Kritika koja je, kako je sam juče priznao, trebalo da usmeri na vladu Benjamina Netanijahua, a ne na ceo Izrael.

Nenad Radičević