Портрет без рама: Гинтер Грас

Он је то заиста морао да каже. Не само због тога што нико од виђенијих интелектуалаца неће да се усуди да бар мало критикује израелско звецкање оружјем, већ и због тога што то само употпуњује његових пет деценија политичке провокације.

Својом песмом „Шта мора бити речено”, у којој оптужује Израел да би „могао да сатре цео ирански народ” и да тиме „угрожава већ крхки мир у свету”, немачки писац Гинтер Грас (84) само је обогатио своју серију контроверзних наступа. Слављен и оспораван, Грас за многе представља јединог добитника Нобелове награде за литературу који се од својеврсног националног оца–просветитеља трансформисао у чувара светске политике.

Његови хроничари закључују да је то што је дете из мешовитог брака – отац му је Немац, а мајка Пољакиња – утицало да целог живота пати од комплекса „мешанца” из Гдањска, покушавајући да тај „недостатак” надокнади значајном улогом у друштву. Други, пак, узроке активности овог каменоресца, који је потом био питомац Академије уметности у Диселдорфу и Високе школе сликарства у Берлину, виде у цртама његовог карактера. С једне стране, Грас је боем и уметничка душа, а с друге стране кавгаџија који је у студентским данима своју склоност физичком обрачунавању уновчавао као избацивач из ноћних локала.

Своје социјалдемократско опредељење никад није крио тако да је отворено подржавао Социјалдемократску партију Немачке Вилија Бранта. Али, када га Брант као канцелар није поставио на неку иоле значајну позицију, приклонио се својеврсној опозиционој фракцији унутар СДП-а, који је сматрао да курс партије на власти није довољно левичарски.

Традиција његових контроверзи почиње 1967, уочи избијања студентских немира у Европи, када је отишао у Њујорк да би припремио „атентат пудингом” на тадашњег потпредседника САД Хуберта Хемфрија. Ипак, највећу пажњу немачке јавности је привукло његово залагање против поновног уједињења Немачке 1990. године. Иако левичарски настројен, 1999. није био међу европским интелектуалцима који су се противили НАТО бомбардовању СР Југославије, а став аустријског писца Петра Хандкеа да су Срби жртве ратова деведесетих година критиковао је речима да је Хандке „увек имао склоност да бесмисленим аргументима заузима супротну позицију”.

Мајстор контроверзи, познат по свом антиратном роману „Лимени добош”, врхунац интересовања изазива 2006. када је признао да је као седамнаестогодишњак на крају Другог светског рата кратко био војник оружане бригаде есесоваца. Иако, за разлику од многих јавних личности Немачке, никад није пристао на контакт са источнонемачким Штазијем, разоткривање Грасове ратне историје пољуљало је његов морални кредибилитет. Тако је „лименом добошару”, који често дели лекције другима, сада лако рећи да је антисемита. Међутим, то не значи да није истинит бар део његових критика на рачун Израела. Критика која је, како је сам јуче признао, требало да усмери на владу Бенјамина Нетанијахуа, а не на цео Израел.

Ненад Радичевић