Pijana fotelja

Niko od političkih lidera u nedavno održanoj kampanji nije pominjao da su sva olako data obećanja, zapravo, samo put koji vodi ka kultnom srpskom predmetu, toliko obožavanoj fotelji. Ni sportski funkcioneri se ne razlikuju od političkih prvaka. I oni gromoglasno vape za foteljama, kao da znaju da je jedan od najvećih izazova savremenog dizajna kako da oblikuje funkcionalnu stolicu i  fotelju. Dizajneri godinama iznova razbijaju glavu, uklapaju sve elemente u odnosu na anatomiju ljudskog tela. Da kad sednemo, sednemo kao normalni ljudi.
Ovde, međutim, ne patimo od te perfekcije: možemo da sedimo gde poželimo.
Na  hoklici, tronošcu, fotelji presvučenoj skajem, ili bidermajer meblom sa pančevačkog buvljaka, na tvrdoj stolici od ispucale čamovine koja vam odmah pocepa pantalone.
Ako poželite možemo da sedimo i stojeći, kao što su nekada Crnogorci mogli da idu i ležeći.
Ako u firmi, ministarstvu ili nekoj značajnijoj društvenoj instituciji nema adekvatne fotelje zbog izraubovanosti i dotrajalosti možemo i pivsku gajbicu da pretapaciramo. Samo da se  komšiji pohvalimo "kako smo seli u fotelju".
Mnogo više, međutim, držimo do fakta gde se fotelja nalazi od toga da li će nas zbog loše anatomske izrade od nje zaboleti krsta. Trpimo stoički, samo kad  se dočepamo fotelje. I ne puštamo!
Dakle, sa foteljama smo odavno na ti, može se reći da je to naša večna ljubav, zaštitni znak, nacionalna karakteristika.
Ili nacionalni sport, s obzirom na jasna pravila, rasprostranjenost i broj javnih i tajnih takmičara. Svi trče prema foteljama, mladi i stari, i to je jedan od  pokreta koji zadivljuje. Sasvim sigurno će prerasti u partiju, samo kad  foteljaška svest do kraja sazri.
Ovaj nacionalni sport, istina ilegalan i neregistrovan, nije nažalost i olimpijski. Kakva šteta! Koliko bi tu normi bilo ispunjeno. Nije  ni registrovan u Trgovinskom sudu. Šta će tamo? On prezire stečajne upravnike.
Namnožilo se, dakle, mnogo takmičara, sve puca od akcije, pa ako smo u fudbalu spori kao beogradski tramvaji, prvaci smo sveta u trkama za foteljama.
Imamo još jednu specijalnost: volimo da trčimo i prema foteljama kojih zapravo nema!
To potvrđuje i poslednji sportski  slučaj.
Svi znamo da nemamo ministarstvo za sport. Sportski savezi s pravom vape za njim i traže od mandatara koga nema, ali mnogobrojni kandidati ništa ne prepuštaju slučaju. Već su nabacili fotelje na ramena, i trče li, trče....
Jedni predlažu Dragana  Džajića, fudbalskog radnika, drugi kažu da su fotelje anatomske i da se jedino prilagođavaju telima bivših vaterpolista Nenada Manojlovića i Aleksandra Šoštara.

Ni sadašnji ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović nije van terena.
I tako redom. do potpunog besmisla. Jeftine propaganda zagorele kuhinje u kojoj se kuva sportska čorba od koje svi moraju da idu na ispiranje želuca.
Ako nas je vreme smrti, podela ponekad i napuštalo, vreme fotelja nije nikada.
Umalo da zaboravim, da pitam: šta da radimo sa sportom u ovoj zemlji?