Пијана фотеља

Нико од политичких лидера у недавно одржаној кампањи није помињао да су сва олако дата обећања, заправо, само пут који води ка култном српском предмету, толико обожаваној фотељи. Ни спортски функционери се не разликују од политичких првака. И они громогласно вапе за фотељама, као да знају да је један од највећих изазова савременог дизајна како да обликује функционалну столицу и  фотељу. Дизајнери годинама изнова разбијају главу, уклапају све елементе у односу на анатомију људског тела. Да кад седнемо, седнемо као нормални људи.
Овде, међутим, не патимо од те перфекције: можемо да седимо где пожелимо.
На  хоклици, троношцу, фотељи пресвученој скајем, или бидермајер меблом са панчевачког бувљака, на тврдој столици од испуцале чамовине која вам одмах поцепа панталоне.
Ако пожелите можемо да седимо и стојећи, као што су некада Црногорци могли да иду и лежећи.
Ако у фирми, министарству или некој значајнијој друштвеној институцији нема адекватне фотеље због израубованости и дотрајалости можемо и пивску гајбицу да претапацирамо. Само да се  комшији похвалимо "како смо сели у фотељу".
Много више, међутим, држимо до факта где се фотеља налази од тога да ли ће нас због лоше анатомске израде од ње заболети крста. Трпимо стоички, само кад  се дочепамо фотеље. И не пуштамо!
Дакле, са фотељама смо одавно на ти, може се рећи да је то наша вечна љубав, заштитни знак, национална карактеристика.
Или национални спорт, с обзиром на јасна правила, распрострањеност и број јавних и тајних такмичара. Сви трче према фотељама, млади и стари, и то је један од  покрета који задивљује. Сасвим сигурно ће прерасти у партију, само кад  фотељашка свест до краја сазри.
Овај национални спорт, истина илегалан и нерегистрован, није нажалост и олимпијски. Каква штета! Колико би ту норми било испуњено. Није  ни регистрован у Трговинском суду. Шта ће тамо? Он презире стечајне управнике.
Намножило се, дакле, много такмичара, све пуца од акције, па ако смо у фудбалу спори као београдски трамваји, прваци смо света у тркама за фотељама.
Имамо још једну специјалност: волимо да трчимо и према фотељама којих заправо нема!
То потврђује и последњи спортски  случај.
Сви знамо да немамо министарство за спорт. Спортски савези с правом вапе за њим и траже од мандатара кога нема, али многобројни кандидати ништа не препуштају случају. Већ су набацили фотеље на рамена, и трче ли, трче....
Једни предлажу Драгана  Џајића, фудбалског радника, други кажу да су фотеље анатомске и да се једино прилагођавају телима бивших ватерполиста Ненада Манојловића и Александра Шоштара.

Ни садашњи министар просвете и спорта Слободан Вуксановић није ван терена.
И тако редом. до потпуног бесмисла. Јефтине пропаганда загореле кухиње у којој се кува спортска чорба од које сви морају да иду на испирање желуца.
Ако нас је време смрти, подела понекад и напуштало, време фотеља није никада.
Умало да заборавим, да питам: шта да радимо са спортом у овој земљи?