Kroz vrleti do škole

Ljubovija – Do zaseoka Arsenovići  podno visoravni Mačkov kamen kod Ljubovije, i četvororazredne škole koju pohađa samo jedan učenik  devetogodišnja Ivana Lazić, dopratile su nas krupne pahuljice snega.
Ivana je iz susednog zaseoka Vujinovići, iz kojeg svakodnevno leti i zimi tabana  po vrletima i čukama, po kijametu i vrućini, i po  desetak kilometara do škole i natrag. Očvrsla pešačenjem i rastojanje od kuće do škole ne meri kilometrima već satima.
– Ustajem u pet sati, a kući se vraćam posle 15 časova. Pešačim i kroz šumu. Nedavno sam srela krupnog psa i pomislila sam da je vuk. Srećom bez posledica. Kada je veoma hladno i put zaveje sneg, do škole me svako jutro prate na smenu otac Jezdimir, majka Milanka i starije sestre Bojana  i Jelena. Oni me i iz škole posle završenih časova vode kući – veli Ivana.

– Do sredine šezdesetih godina škola je imala i više od 80 đaka i četiri učitelja. Sada je u školi samo jedan đak. To je Ivana, koja pohađa drugi razred i ja njena učiteljica. U školi je zaposlen kao pomoćni radnik i Milan Živković, koji se stara o zagrevanju učionice i vodi brigu o higijeni u školskoj zgradi koja je podosta oronula. U Arsenovićima i u još nekoliko obližnjih zaselaka ima više od sto kuća sa oko 300 žitelja, među kojim  danas imamo više od 50 neoženjenih muškaraca od 20 do 40 godina. Prema ovome bar 20 domaćinstva će ostati bez pokolenja. Istina je, da se podosta ljudi iz ovog kraja odselilo u Mačvu, okolinu Beograda, Loznice i Obrenovca. Međutim,  zbog nerađanja dece,  pogubni učinak bele kuge dovešće da će  škola ostati bez i jednog učenika – kaže Svetlana Brkić, učiteljica u osnovnoj školi u Arsenovićima i nastavlja priču:

– Pored toga što je u školi samo jedan učenik kojem održavam nastavu, suočena sam i sa nedostatkom školskih učila. Evo, pogledajte, u ovoj prostoriji u kojoj se odvija nastava postoji samo školska tabla okačena o zid i pored nje nekoliko kreda. Tu je još karta Srbije i Crne Gore. U učionici je sedam đačkih klupa, jedna od njih je neupotrebljiva. Tri stolice sa postoljem od metala, čiviluk i dva omanja ormara prilično stara i  peć  napravljena od povećeg metalnog bureta. Zidove učionice krasi  pet crteža koje je uradila Ivana. Umesto da je u unutrašnjosti školske zgrade česma za vodu je u školskom dvorištu.

Zbog toga što je jedini đak u školi u Arsenovićima, Ivana nije radosna, pa kaže:

– Volela bih i to mnogo, da  je u školi više učenika sa kojima bih mogla da se družim i igram. A bogami i da se takmičim u učenju.  jedva čekam kada dođe ponedeljak, dan kada  idem u selo Uzovnicu u školu na časove  iz ruskog jezika. Do uzovnice i obratno do kuće prevalim pešice više od 10 kilometara. To mi nije teško, jer pored sticanja znanja iz ruskog jezika upoznala sam se i sa nekoliko drugarica i drugova koji su dobri đaci. U školi u Uzovnici videla sam da ima  kompjuter. Volela bih kada bi ga i moja škola u Arsenovićima imala. Tada bi mi moja učiteljica Svetlana, koju mnogo volim, uz pomoć računara pružila više znanja iz oblasti školskog obrazovanja i vaspitanja.

Svetlana ističe da je Ivana veoma bistra, govorljiva i voli da uči. U prvom razredu bila je odlična, a i u drugom ima dobre ocene. U narednoj školskoj godini, škola u Arsenovićima imaće još jednog učenika, prvaka, iz Arsenovića koji će praviti društvo Ivani.