Кроз врлети до школе

Љубовија – До засеока Арсеновићи  подно висоравни Мачков камен код Љубовије, и четвороразредне школе коју похађа само један ученик  деветогодишња Ивана Лазић, допратиле су нас крупне пахуљице снега.
Ивана је из суседног засеока Вујиновићи, из којег свакодневно лети и зими табана  по врлетима и чукама, по кијамету и врућини, и по  десетак километара до школе и натраг. Oчврсла пешачењем и растојање од куће до школе не мери километрима већ сатима.
– Устајем у пет сати, а кући се враћам после 15 часова. Пешачим и кроз шуму. Недавно сам срела крупног пса и помислила сам да је вук. Срећом без последица. Када је веома хладно и пут завеје снег, до школе ме свако јутро прате на смену отац Јездимир, мајка Миланка и старије сестре Бојана  и Јелена. Они ме и из школе после завршених часова воде кући – вели Ивана.

– До средине шездесетих година школа је имала и више од 80 ђака и четири учитеља. Сада је у школи само један ђак. То је Ивана, која похађа други разред и ја њена учитељица. У школи је запослен као помоћни радник и Милан Живковић, који се стара о загревању учионице и води бригу о хигијени у школској згради која је подоста оронула. У Арсеновићима и у још неколико оближњих заселака има више од сто кућа са око 300 житеља, међу којим  данас имамо више од 50 неожењених мушкараца од 20 до 40 година. Према овоме бар 20 домаћинства ће остати без поколења. Истина је, да се подоста људи из овог краја одселило у Мачву, околину Београда, Лознице и Обреновца. Међутим,  због нерађања деце,  погубни учинак беле куге довешће да ће  школа остати без и једног ученика – каже Светлана Бркић, учитељица у основној школи у Арсеновићима и наставља причу:

– Поред тога што је у школи само један ученик којем одржавам наставу, суочена сам и са недостатком школских учила. Ево, погледајте, у овој просторији у којој се одвија настава постоји само школска табла окачена о зид и поред ње неколико креда. Ту је још карта Србије и Црне Горе. У учионици је седам ђачких клупа, једна од њих је неупотребљива. Три столице са постољем од метала, чивилук и два омања ормара прилично стара и  пећ  направљена од повећег металног бурета. Зидове учионице краси  пет цртежа које је урадила Ивана. Уместо да је у унутрашњости школске зграде чесма за воду је у школском дворишту.

Због тога што је једини ђак у школи у Арсеновићима, Ивана није радосна, па каже:

– Волела бих и то много, да  је у школи више ученика са којима бих могла да се дружим и играм. А богами и да се такмичим у учењу.  једва чекам када дође понедељак, дан када  идем у село Узовницу у школу на часове  из руског језика. До узовнице и обратно до куће превалим пешице више од 10 километара. То ми није тешко, јер поред стицања знања из руског језика упознала сам се и са неколико другарица и другова који су добри ђаци. У школи у Узовници видела сам да има  компјутер. Волела бих када би га и моја школа у Арсеновићима имала. Тада би ми моја учитељица Светлана, коју много волим, уз помоћ рачунара пружила више знања из области школског образовања и васпитања.

Светлана истиче да је Ивана веома бистра, говорљива и воли да учи. У првом разреду била је одлична, а и у другом има добре оцене. У наредној школској години, школа у Арсеновићима имаће још једног ученика, првака, из Арсеновића који ће правити друштво Ивани.