VBA mora da poštuje tajnost pisama

Pre nekoliko dana Ustavni sud Srbije doneo je jednu veoma važnu odluku. Iako nije prošlo bez publiciteta, ipak, mislim da nije privuklo onakvu pažnju medija kakvu zaslužuje jer nije preterano reći da sa stanovišta zaštite osnovnih ljudskih prava predstavlja jedan od najvrednijih presedana u dosadašnjoj ustavnosudskoj praksi.

Reč je o odluci kojom je Ustavni sud utvrdio neustavnost odredaba Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji (VBA i VOA) koje se odnose na pristup tzv. zadržanim podacima iz elektronske komunikacije.

Ustavni sud je odluku doneo godinu i po dana nakon što su poverenik za informacije i zaštitnik građana zajednički podneli predlog za ocenu ustavnosti. Dakle, dugo se čekalo na nju, ali je, za utehu, bar prava.

Odredbe Zakona o VBA i VOA osporene su zbog nesaglasnosti sa odredbom člana 41. Ustava Republike Srbije koja jemči da je ,,tajnost pisma i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva” i da su od te garancije odstupanja moguća samo ,,na osnovu odluke suda”.

A osporenim odredbama zakona propisano je pored ostalog da se ,,na osnovu naloga direktora ili lica koje on ovlasti” primenjuju posebni postupci i mere među kojima je i „tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj”.

Pribavljanje i korišćenje podataka o tome sa kim neko komunicira, u kom vremenskom periodu, kojom vrstom veze i koju vrstu aparata koristi, kao i podataka o tome sa koje lokacije komunicira, pogotovo uzeti svi zajedno, nesumnjivo predstavlja odstupanje od načela nepovredivosti pisama i drugih sredstava opštenja.Uostalom, i Evropski sud za ljudska prava već više od 25 godina stoji na stanovištu da prikupljanje informacija o nazvanim telefonskim brojevima, vremenu i dužini poziva potpada pod pojam komunikacija (Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. avgusta 1984).

Izuzetno je važno da je Ustavni sud na nedvosmislen način ustao u zaštitu ustavne garancije o tajnosti komunikacija. S pravom je to zaštitnik građana Saša Janković prokomentarisao rečima: „Ustavni sud je odbranio pravo na privatnost razgovora i drugih komunikacija građana, kako je ono zagarantovano Ustavom. To znači da će ne samo Vojnobezbednosna agencija, već i Bezbednosnoinformativna agencija i Ministarstvo unutrašnjih poslova podatke o razgovorima građana od sada morati da pribavljaju po odluci suda, a ne svojih rukovodilaca ili lica koje oni ovlaste”.

Reči zaštitnika građana su pored ostalog upozorenje na nešto što nije bilo predmet ustavno-sudskog postupka ali je s njim u direktnoj vezi.

Naime, osim VBA „posebne mere” primenjuju i BIA i policija. Ali u zakonima koji regulišu rad policije i BIA nije moguće identifikovati odredbu suprotnu Ustavu koja bi mogla biti osporena. Praksa policije i BIA ne zasniva se na nekoj zakonskoj odredbi već na „tumačenju” da listinzi poziva, lokacija korisnika i drugi elementi komunikacije „nisu obuhvaćeni” pojmom komunikacije, pa time ni zaštićeni odredbom čl.41 Ustava.

Odluka Ustavnog suda mora značiti kraj i takvom,,tumačenju” i takvoj praksi. Odgovorni u BIA i MUP-u, a posebno u Ministarstvu pravde, suočeni su zato sa dvostrukim zadatkom. Moraju praksu uskladiti sa Ustavom. Sudovi moraju kontrolisati njihov rad ali i delovati tako brzo da obezbeđuju uslove za efikasno ostvarivanje ciljeva državne bezbednosti i borbe protiv kriminala, što podrazumeva i nova organizaciona rešenja u radu sudova i primenu savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija u sudskom postupku.

Mora se bez odlaganja pristupiti iznalaženju i stvaranju pravnih, organizacionih i tehničkih rešenja koja će dovesti u sklad ljudska prava s jedne i potrebe bezbednosti i borbe protiv kriminala s druge strane. Odlaganjem se ne postiže ništa osim što se ugrožava i jedno i drugo.

Poverenik za informacije od javnog značaja