Umerena desnica pomaže radikalima

Samo u dva dana u dve zemlje osnivača Evropske unije – Francuskoj i Holandiji – partije krajnje desnice pokazale su svoju i te kako primetnu snagu, nagoveštavajući trend jačanja ekstremnih političkih struja u Evropi.

Rekordan uspeh ultradesničarskog Nacionalnog fronta i njene kandidatkinje Marin le Pen, koja je na francuskim predsedničkim izborima dobila skoro svaki peti glas, kao i pad holandske vlade tako što je lider antiislamske Partije slobode Hert Vilder izmakao stolicu premijeru Marku Ruteu – zabrinuli su sve one koji vide Evropu kao prostor tolerancije i zaštite ljudskih prava.

Premda se za uspon krajnje desnice uglavnom optužuje ekonomska kriza, ultradesničari za svoj uspeh moraju da zahvale, pre svega, umerenoj desnici koja trenutno vodi Evropu. Te moderne konzervativne stranke doprinele su popularnosti desnih radikala svojim odricanjem od koncepta multikulturalizma, preuzimanjem antiislamističkih i antiimigrantskih stavova, ali i otuđenjem od potreba širih društvenih slojeva i koncipiranjem izlaza iz krize isključivo na merama štednje, ne uzimajući u obzir mogućnosti građana da to istrpe.

Kada je avgusta 2010. nemačka kancelarka Angela Merkel proglasila koncept multikulturalizma za „potpuni neuspeh”, što su februara 2011. potvrdili i francuski predsednik Nikola Sarkozi i britanski premijer Dejvid Kameron, umereni konzervativci su dali vetar u leđa radikalnoj desnici i svim ksenofobičnim stavovima koji provejavaju iz njihovih izjava. Time je umerena desnica dala legitimitet svim onim izjavama da „nam imigranti kradu poslove”, da „muslimani menjaju evropski kulturni identitet” i da bi u Evropi trebalo „zabraniti burke, Kuran i izgradnju džamija sa minaretima”.

Partije desnog centra su čak i preuzele izjave ekstremne desnice. Najnoviji pucanj u umerenjaštvo desničara čuo se proteklih dana kada je Volker Kauder, šef poslaničke grupe nemačkih demohrišćana, izjavio da „islam nije deo tradicije i identiteta Nemačke i da stoga za islam nema mesta u Nemačkoj”. Da Kauder ima loknastu dužu plavu kosu, neko bi još pomislio da je ova izjava došla iz Vildersovih usta a ne od vodećeg nemačkog političara.

Međutim, umerena desnica je u velikoj zabludi da će ekstremističkim izjavama da ukrade glasove ekstremnoj desnici. Zaboravljaju da je original uvek bolji od kopije i da glasači to znaju. To je najbolje iskusio Sarkozi koji ovih dana pokušava da privoli sve glasače Nacionalnog fronta da mu daju glas.

Pred prvi krug, Sarkozi je svoju kampanju fokusirao, između ostalog, na pitanje halal hrane, obilazeći mesare po Parizu i ubeđujući birače da Francuzima nije potrebno meso klano po islamskim pravilima. Ubistva koje je počinio Muhamed Merah samo su dodatno pojačala njegovu antiimigrantsku retoriku, koja mu očigledno nije mnogo pomogla.

Francuzi koji podržavaju ideje krajnje desnice dobro su znali da je Marin le Pen njihov istinski predstavnik, tako da ona nije morala da ima žestoke antiimigrantske nastupe kakve je svojevremeno imao njen otac Žan Mari le Pen. Ona je slobodno mogla da broj svojih glasača poveća tako što će mekšom retorikom insistirati na „ekonomskom nacionalizmu”, optužujući briselsku birokratiju za planirane mere štednje i ekonomsko posrtanje Francuske.

Dok je umerena desnica izjavama pokušavala da liči na ultradesničare, krajnja desnica je uspela da prisvoji nove birače time što će, s jedne strane, zadržati čvrsti nacionalistički imidž, a, s druge strane, zalagati se za nešto što su suštinski ideje umerene i ekstremne levice – obuzdavanje mera štednje, ravnomerna raspodela tereta krize, neprodužavanje radnog veka, ranije penzionisanje, neprodužavanje radne nedelje i nesmanjivanje prava radnika.

U vakuumu koji je nastao otuđenjem mahom konzervativnih vladajućih političkih elita u Evropi od potreba širih društvenih slojeva, političari poput Vildersa i Le Penove pronašli su novi rezervoar glasova.

Zahvaljujući umerenim konzervativcima koji ne čuju vapaj svojih građana da više ne mogu da izdrže dodatno stezanje kaiša, radikali uspevaju da motivišu ljude tvrdnjom da zapravo ključ njihovih nevolja leži u rasturanju ujedinjene Evrope, pod rukovodstvom dvojca „Merkozi”.

Zbog toga je Vilders uskratio podršku manjinskoj holandskoj vladi, računajući da će na prevremenim izborima osvojiti još više glasova protiveći se „diktatorima iz Brisela” koji zahtevaju stroge mere štednje.

I Le Penova je posle prvog kruga izbora prvo zaželela poraz Sarkozija, računajući da će joj dosledna politika protiv EU doneti još veću podršku birača na junskim parlamentarnim izborima.

Evropska umerena desnica očigledno je podbacila u tome da objasni Evropljanima da nacionalizam i populizam ne rešavaju ekonomski krizu. Umerena Evropa moraće sve karte da stavi na to da će, ukoliko pobedi, Fransoa Oland biti zamajac za umerene levičare širom Evrope.