Kad Marina Abramović zaseni Lejdi Gagu

„Gledate nekoliko Marina. Prvu, koja je dete  partizana, dva nacionalna heroja. Do nje je druga, devojčica koja je rasla bez dovoljno ljubavi, ranjiva, tužna, razočarana, i treća Marina koja ima duhovnu  mudrost i može da se uzdigne iznad svega. Ta treća je moj favorit...”

Ovo su reči koje izgovara Marina Abramović u prvim kadrovima dokumentarnog filma „Marina Abramović – Umetnik je prisutan” u kome  reditelj Metju Ejkers prati pripreme jedne od najslavnijih umetnica sveta, za njen istoimeni performans održan u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MOMA) 2010. godine. Ovaj film premijerno je prikazan na Sandens festivalu, potom zimus na Filmskom festivalu u Berlinu, a beogradska publika imaće ekskluzivnu priliku da ga pogleda 9. maja u 20 časova Sava centru na zatvaranju Beldoks festivala.

Film je, u produkciji HBO, sniman deset meseci. Reditelj prati Marinina putovanja kroz šest zemalja, pripreme sa studentima koji su izvodili njene dosadašnje performanse, privatne detalje iz njenog njujorškog stana, razgovore sa kolegama, novinarima, kritičarima, ponovni susret sa Ulajem, njenim životnim i umetničkim partnerom dvanaest godina – sve do performansa u MOMA. U filmu govore Klaus Bisenbah, kustos MOMA, kritičar Artur Danto, Šon Keli, galerista Marine Abramović, pisac Tom Mekivilej...

Performans „Umetnik je prisutan” počeo je 15. marta 2010. i trajao do kraja maja te godine.

Marina Abramović sedela je nepomično i ćutke po sedam sati neprekidno tokom pet dana i deset sati petkom kada je muzej bio otvoren duže... Posetioci su mogli da sede naspram nje neograničeno dugo, gledajući je u oči. Pauza je pravljena utorkom kad muzej ne radi.

Prvoga dana pojavljuje se u crvenoj dugoj haljini i, dok hoda prema centralnom holu, kaže: „Osećam se kao Marija Antoaneta kad su je vodili na giljotinu!”

„Šest meseci pre performansa prestala sam da ručam. Onda sam otišla u Indiju na meditaciju, na čišćenje tela. Bio je to komplikovan program. Jedna od najtežih stvari koju je trebalo da naučim kada se vratim kući posle performansa bila je da spavam i pijem vodu u isto vreme. Pošto se tokom performansa nisam micala sa stolice, morala sam svakih 45 minuta tokom noći, da ne bih dehidrirala, da pijem vodu, da idem u toalet i da naučim da spavam. Obroci su sadržavali proteine i povrće. U 6.15 bih išla u toalet, prestajala da pijem tečnost i u 7 sati odlazila u Muzej da se pripremim. To nije bio performans, to je bila promena celog života. Ovaj performans nije uticao samo na promenu kod umetnika nego i na fizičku i mentalnu promenu kod publike zato što se kompletna energija menjala”, rekla je Marina Abramović u intervju za „Politiku” vođenom posle završetka izložbe.

Kadrovi beleže stampedo stotine posetilaca koji čekaju da se otvore vrata muzeja. Neki spavaju ispred. Neki dolaze po nekoliko puta... Televizija javlja da je na izložbi viđena i Lejdi Gaga, ali nije zabeleženo da je sela naspram umetnice. Tračevi kažu – „iz straha da je Marina ne zaseni”.

Marina se suočavala sa pojedincem tako da što dublje prodre u nečiju psihu. Neretko se vide suze kod ljudi koji sedaju preko puta umetnice. Posle mesec dana performansa Marina uklanja stočić ispred sebe da bi se što više približila „nemim sagovornicima”.

Na opasku jednog novinara koji intervjuiše Marinu tokom njenih priprema za izložbu u MOMA, da će verovatno postaviti pitanja na koja je već ranije odgovarala, umetnica mu kaže da je pitanje koje se stalno ponavljalo svih 40 godina njene karijere: „Zašto je  to umetnost”.

– Marina je umetnica koja je mnogo teatralnija, nosi više dramatike i emocije u sebi nego što to njeni performansi pokazuju, kaže u filmu Klaus Bisenbah, kustos izložbe u MOMA.

Kamera beleži i neizbežan susret sa Ulajem, i pre početka izložbe. Dopremljen je za ovu priliku i onaj čuveni kombi „sitroen” u kome je ovaj umetnički par provodio godine i godine na putu, kada su kao mladi umetnici pokušavali da žive od performansa što je, kako je i sama Marina kazala u jednom od naših razgovora, značilo – bukvalno gladovati.

I Ulaj i Marina se sećaju tog vremena sa dosta emocija. Marina ne uspeva da zadrži suze. „Bio je to najsrećniji period mog života”, reći će.

Ulaj se priseća da im je Marina plela džempere, da su radili na farmi, muzli koze...

„Živeli smo kao moderni nomadi, ali to je bilo najlepše vreme, sa mnogo energije i mnogo snage”, kaže Ulaj.

Kao najdramatičniji momenat u svom životu Marina opisuje rastanak sa Ulajem. Poslednji zajednički rad bio je hod po Kineskom zidu 1988.

„Imala sam 40 godina i bila sam ružna, debela i nepoželjna. Izgubila sam čoveka i izgubila posao, jer smo 12 godina zajedno radili”, reći će Marina Abramović.

U beloj dugoj haljini završava poslednji dan performansa. Umorna, iscrpljena.

MOMA je zabeležio posetu od 750.000 posetilaca.

Time je verovatno bar delom postignut cilj kojem Marina teži: da performans približi masama i uvede ga u mejnstrim. To je i bio razlog da pristane na snimanje ovog filma.