Nije do mladih, do kulture je

Svakome je lepše sa kulturom, ako je kultura – kultura.

Sama reč kultura latinskog je porekla i znači – gajenje. Šta se gaji? Naravno ne kukolj, nego žito. Ono što je čoveku potrebno.

Betelhajam kaže da dete voli onu literaturu koja njegovom životu daje smisao. To bi se moglo primeniti na sve produkte kulture. Ali danas slušamo optužbe na račun onih koji „kulturu ne vole”.

Tačno je da se određene duhovne potrebe razvijaju. Kod nekoga su zanemarenije. Ali svako voli lepotu i majstorstvo.Svakome će zastati dah pred nečijim visokim umećemčak i ako to dovoljno ne razume.

Najvažnije pitanje je: da li je ustanovama kulture stalo do publike i razvijanja njenih kulturnih potreba. Činjenice govore da nije.

Ogromna je produkcija kojekakvih projekata koji su podržani znatnim finansijskim sredstvima, a kojima prisustvuju samo izvođači i njihovi rođaci. Pošto i medija ima dosta, to se uvek zabeleži negde, svako dobije svojih pet minuta slave i na tome se završi. Publiku to jedva da zanima. Prvima je lepo. Em su finansirani, em je o njima rečeno nešto u javnom glasilu. Ne pitajući se da li je to i dobro, to jest – ne bivajući izloženi kritici koje gotovo da i nema (sem one prepričavajuće), performer razvija kod sebe izvesnu aroganciju prema publici koja mu i nije bitna. A publici je takva umetnost potrebna još manje. Zato ne treba brkati kategoriju kulture sa kategorijom postojeće produkcije.

Ipak, ne bi bilo rđavo setiti se da svaka samodovoljnost vodi samourušavanju, da zatvaranje u sopstvene kriterijume nikome sreće nije donelo pa neće ni protagonistima ove apsurdne tendencije. Partije koje se bore za vlast morale bi ovome pitanju posvetiti dostojnu pažnju.

Takvu „kulturu” proizvode najčešće diletanti koji, s obzirom na toda su bez zanimanja, ili bez rezultata u svome zanimanju, sebe nazivaju multimedijalnim i multitalentovanim umetnicima, ubacujući u ekipe tek po nekog profesionalca. Dovoljno je pročitati njihove eksplikacije koje vrve od krupnih reči, opštih mesta i banalnosti. Najzad, u modu ulazi raškolovano znanje – ovaj kreativan izraz nije moj već naslov manifesta jedne nove trupe. Svako zna da je bilo neškolovanih a velikih. Sada ulazi u modu – raškolovanost, razgradnja i omalovažavanje učenosti, a reč je samo o kameleonskom inaugurisanju podobnosti bez znanja, slepe poslušnosti neukih.

Da bi umetnički čin privukao pažnju, neophodno je da umetnik bude izabran prirodnijom selekcijom nego što je to danas slučaj (politika i na tom polju uzima svoj danak) i da bude koliko-toliko obučen za određenu veštinu.

Linije crteža u Altamiri izvlačila je ruka najveštijeg crtača. Zato su pretrajale milenijume. Pored vatre je slušan najbolji pevač ili najzanimljiviji pripovedač. Ruka najveštijeg klesara primala je na obradu najbolji komad belog mermera iz Karare. Ovo NAJ stvorilo je civilizaciju.

Šta nam se danas događa? Umetnost je „ispala iz zgloba”. Možda je oduvek i bila oruđe vladara, ali Perikle, Aleksandar Makedonski i njima slični, bili su vrhunski obrazovani pa jedan Fidija nije morao da brine za mermer i pomoćnike, a asketi Diogenu imperator je došao na poklonjenje. Razume se da ni Fidija, ni Diogen nisu morali da brinu za poklonike. I publici nije bilo potrebno visoko obrazovanje da bi ih volela.

Ne bi današnjem teatru smetali ni elektronski mediji ni sve novotarije ovoga sveta, kada bi on bio raznovrstan i maštovit. Velika izlaznost publike iz pozorišta trebalo bi da podstakne na razmišljanje o kvalitetu samih predstava.

Po mome mišljenju, pozorište se samourušava. Ganjajući nove i nove koncepte, a multiplikujući iste obrasce i teme, ono postaje staro, monotono.

Skučenost tema, forsiranje tekstova koji su samo skice za nešto što bi zrenjem moglo postati umetnička forma, čak i kad je zanimljiva realizacija – doveli su do toga da mladi danas ne vole pozorište. Ali naša kulturna politika, iako su joj puna usta dijaloga i umetničkih sloboda, ne dopušta dijalog na ovu temu.

*Dramaturg