Није до младих, до културе је

Свакоме је лепше са културом, ако је култура – култура.

Сама реч култура латинског је порекла и значи – гајење. Шта се гаји? Наравно не кукољ, него жито. Оно што је човеку потребно.

Бетелхајам каже да дете воли ону литературу која његовом животу даје смисао. То би се могло применити на све продукте културе. Али данас слушамо оптужбе на рачун оних који „културу не воле”.

Тачно је да се одређене духовне потребе развијају. Код некога су занемареније. Али свако воли лепоту и мајсторство.Свакоме ће застати дах пред нечијим високим умећемчак и ако то довољно не разуме.

Најважније питање је: да ли је установама културе стало до публике и развијања њених културних потреба. Чињенице говоре да није.

Огромна је продукција којекаквих пројеката који су подржани знатним финансијским средствима, а којима присуствују само извођачи и њихови рођаци. Пошто и медија има доста, то се увек забележи негде, свако добије својих пет минута славе и на томе се заврши. Публику то једва да занима. Првима је лепо. Ем су финансирани, ем је о њима речено нешто у јавном гласилу. Не питајући се да ли је то и добро, то јест – не бивајући изложени критици које готово да и нема (сем оне препричавајуће), перформер развија код себе извесну ароганцију према публици која му и није битна. А публици је таква уметност потребна још мање. Зато не треба бркати категорију културе са категоријом постојеће продукције.

Ипак, не би било рђаво сетити се да свака самодовољност води самоурушавању, да затварање у сопствене критеријуме никоме среће није донело па неће ни протагонистима ове апсурдне тенденције. Партије које се боре за власт морале би овоме питању посветити достојну пажњу.

Такву „културу” производе најчешће дилетанти који, с обзиром на тода су без занимања, или без резултата у своме занимању, себе називају мултимедијалним и мултиталентованим уметницима, убацујући у екипе тек по неког професионалца. Довољно је прочитати њихове експликације које врве од крупних речи, општих места и баналности. Најзад, у моду улази рашколовано знање – овај креативан израз није мој већ наслов манифеста једне нове трупе. Свако зна да је било нешколованих а великих. Сада улази у моду – рашколованост, разградња и омаловажавање учености, а реч је само о камелеонском инаугурисању подобности без знања, слепе послушности неуких.

Да би уметнички чин привукао пажњу, неопходно је да уметник буде изабран природнијом селекцијом него што је то данас случај (политика и на том пољу узима свој данак) и да буде колико-толико обучен за одређену вештину.

Линије цртежа у Алтамири извлачила је рука највештијег цртача. Зато су претрајале миленијуме. Поред ватре је слушан најбољи певач или најзанимљивији приповедач. Рука највештијег клесара примала је на обраду најбољи комад белог мермера из Караре. Ово НАЈ створило је цивилизацију.

Шта нам се данас догађа? Уметност је „испала из зглоба”. Можда је одувек и била оруђе владара, али Перикле, Александар Македонски и њима слични, били су врхунски образовани па један Фидија није морао да брине за мермер и помоћнике, а аскети Диогену император је дошао на поклоњење. Разуме се да ни Фидија, ни Диоген нису морали да брину за поклонике. И публици није било потребно високо образовање да би их волела.

Не би данашњем театру сметали ни електронски медији ни све новотарије овога света, када би он био разноврстан и маштовит. Велика излазност публике из позоришта требало би да подстакне на размишљање о квалитету самих представа.

По моме мишљењу, позориште се самоурушава. Гањајући нове и нове концепте, a мултипликујући исте обрасце и теме, оно постаје старо, монотоно.

Скученост тема, форсирање текстова који су само скице за нешто што би зрењем могло постати уметничка форма, чак и кад је занимљива реализација – довели су до тога да млади данас не воле позориште. Али наша културна политика, иако су јој пуна уста дијалога и уметничких слобода, не допушта дијалог на ову тему.

*Драматург