Života za nauku život dao

Užice – Od ovog maja opet će najbolji mladi fizičari među maturantima Gimnazije u Užicu, prema nekad ustanovljenoj pa potom zaboravljenoj ovdašnjoj praksi, dobijati nagradu iz Fonda Živote Vranića. Naučnika, bivšeg đaka ove škole koji je pre više od pola veka, pri kraju studija Prirodno-matematičkog fakulteta, sa svega 24 godine, stradao ozračen u akcidentu na nuklearnom reaktoru u Institutu Vinča. Života je, mada kratko poživevši, vrednoćom i znanjem ostavio traga, u svemu što je radio prednjačio i život za nauku dao, pa fondacija njemu posvećena s razlogom oživljava.

Obnovu ovog fonda – osnovanog u školi pre više decenija, te ugašenog devedesetih kad je sav novac u njemu progutala hiperinflacija – Gimnazija je preksinoć prigodno obeležila. Sećanje na Vranića osveženo je dokumentarnim filmom „Diploma za Životu”,autorke Jelene Božović, novinarke RTS-a, a među prisutnima bili su i dr Radojko Maksić, nuklearni fizičar i najbliži Vranićev prijatelj, kao i ambasador Francuske u Srbiji Fransoa Gzavije Denio. Ovom prilikom nagradu obnovljenog fonda, kao najbolji fizičar u ovoj generaciji maturanata, primio je iz Maksićevih ruku učenik gimnazije Miloš Janković.

Životna priča Živote Vranića(1934-1958) vodi u slike jednog davnog vremena, obojenog ambicijama skromnog mladića sa sela da se obrazuje i kroči u nauku, ali i u početke istraživanja na nuklearnom reaktoru u Vinči, te prve korake svetske medicine u transplantaciji koštane srži. Života je rodom iz Mojsinja kod Čačka, a u Užicu je, kao najbolji u generaciji, sa svim peticama iz svih predmeta, završio gimnaziju. Upisao je PMF u Beogradu, katedru za fiziku, i tu opet bio najbolji. Privlačila ga je nuklearna fizika koja je tada bila u povoju, pa je, pripremajući diplomski rad, u jesen 1958. godine s kolegama radio eksperimente na nuklearnom reaktoru u Vinči.

Ali nešto je tog 15. oktobra u ovom institutu krenulo kako ne treba, najednom se iz reaktora osetio jak miris ozona. Dogodio se akcident i šestoro mladih naučnih saradnika, među kojima je bio i Vranić, usred radnog zanosa ozračeni su visokom dozom radioaktivnog zračenja. Neke kasnije neproverene priče navode da se baš on popeo na reaktor, svesno se žrtvujući, da zaustavi nekontrolisanu reakciju i spreči teže posledice. Bilo kako bilo, svih šestoro su ubrzo po akcidentu prebačeni u bolnicu „Kiri” u Parizu da im razvijena evropska medicina pomogne ako može. A u našoj javnosti, naravno, zataškano je to što se u Vinči dogodilo, decenijama je ovaj događaj prekrivao veo ćutanja.

Vranićev kolega Radojko Maksić, koji je bio među tih šestoro ozračenih, seća se danas da je tada u Parizu presudila umešnost i hrabrost francuskog lekara prof. Žorža Matea, koji se, da bi ih spasao, usudio da izvrši prvu transplantaciju koštane srži, izuzetan medicinski izazov. Dodaje da je iskazana i humanost petoro građana Francuske(među njima su bila četiri muškarca i jedna majka četvoro dece) koji su pristali da nepoznatim naučnicima iz druge države budu davaoci koštane srži,iako se u to vreme nije znalo šta će biti sa zdravljem onih koji je daju. Petoro ozračenih uspešno se oporavilo, ali Života Vranić nije, preminuvši mesec dana posle akcidenta.

– Francuzi su tada napravili čudo. Naše lečenje trajalo je četiri meseca, moj organizam je uspeo da to pregura. Ali Životin, nažalost, nije. Lepo je što Gimnazija obnavlja fond njemu u čast, hvala francuskom ambasadoru što je došao, da mogu, zagrlio bih sve vas ovde prisutne – vidno potresen govorio je preksinoć Užičanima Radojko Maksić. Direktor Gimnazije Živojin Pavlović izrazio je zadovoljstvo što je obnovljen fond čoveka koji može da bude idol novim generacijama, a prva sredstva u tu fondaciju priložili su „Impol Seval”, „Službeni glasnik” i Poslovni klub zapadne Srbije.