Живота за науку живот дао

Ужице – Од овог маја опет ће најбољи млади физичари међу матурантима Гимназије у Ужицу, према некад установљеној па потом заборављеној овдашњој пракси, добијати награду из Фонда Животе Вранића. Научника, бившег ђака ове школе који је пре више од пола века, при крају студија Природно-математичког факултета, са свега 24 године, страдао озрачен у акциденту на нуклеарном реактору у Институту Винча. Живота је, мада кратко поживевши, вредноћом и знањем оставио трага, у свему што је радио предњачио и живот за науку дао, па фондација њему посвећена с разлогом оживљава.

Обнову овог фонда – основаног у школи пре више деценија, те угашеног деведесетих кад је сав новац у њему прогутала хиперинфлација – Гимназија је прексиноћ пригодно обележила. Сећање на Вранића освежено је документарним филмом „Диплома за Животу”,ауторке Јелене Божовић, новинарке РТС-а, а међу присутнима били су и др Радојко Максић, нуклеарни физичар и најближи Вранићев пријатељ, као и амбасадор Француске у Србији Франсоа Гзавије Денио. Овом приликом награду обновљеног фонда, као најбољи физичар у овој генерацији матураната, примио је из Максићевих руку ученик гимназије Милош Јанковић.

Животна прича Животе Вранића(1934-1958) води у слике једног давног времена, обојеног амбицијама скромног младића са села да се образује и крочи у науку, али и у почетке истраживања на нуклеарном реактору у Винчи, те прве кораке светске медицине у трансплантацији коштане сржи. Живота је родом из Мојсиња код Чачка, а у Ужицу је, као најбољи у генерацији, са свим петицама из свих предмета, завршио гимназију. Уписао је ПМФ у Београду, катедру за физику, и ту опет био најбољи. Привлачила га је нуклеарна физика која је тада била у повоју, па је, припремајући дипломски рад, у јесен 1958. године с колегама радио експерименте на нуклеарном реактору у Винчи.

Али нешто је тог 15. октобра у овом институту кренуло како не треба, наједном се из реактора осетио јак мирис озона. Догодио се акцидент и шесторо младих научних сарадника, међу којима је био и Вранић, усред радног заноса озрачени су високом дозом радиоактивног зрачења. Неке касније непроверене приче наводе да се баш он попео на реактор, свесно се жртвујући, да заустави неконтролисану реакцију и спречи теже последице. Било како било, свих шесторо су убрзо по акциденту пребачени у болницу „Кири” у Паризу да им развијена европска медицина помогне ако може. А у нашој јавности, наравно, заташкано је то што се у Винчи догодило, деценијама је овај догађај прекривао вео ћутања.

Вранићев колега Радојко Максић, који је био међу тих шесторо озрачених, сећа се данас да је тада у Паризу пресудила умешност и храброст француског лекара проф. Жоржа Матеа, који се, да би их спасао, усудио да изврши прву трансплантацију коштане сржи, изузетан медицински изазов. Додаје да је исказана и хуманост петоро грађана Француске(међу њима су била четири мушкарца и једна мајка четворо деце) који су пристали да непознатим научницима из друге државе буду даваоци коштане сржи,иако се у то време није знало шта ће бити са здрављем оних који је дају. Петоро озрачених успешно се опоравило, али Живота Вранић није, преминувши месец дана после акцидента.

– Французи су тада направили чудо. Наше лечење трајало је четири месеца, мој организам је успео да то прегура. Али Животин, нажалост, није. Лепо је што Гимназија обнавља фонд њему у част, хвала француском амбасадору што је дошао, да могу, загрлио бих све вас овде присутне – видно потресен говорио је прексиноћ Ужичанима Радојко Максић. Директор Гимназије Живојин Павловић изразио је задовољство што је обновљен фонд човека који може да буде идол новим генерацијама, а прва средства у ту фондацију приложили су „Импол Севал”, „Службени гласник” и Пословни клуб западне Србије.