San o „dobroj vlasti”

SR Jugoslavija je 1999. bila prva žrtva globalizma, NATO nas je 78 dana bombardovao. Zapravo, dilema NATO-a bila je tada: biti globalan, ili beznačajan. Aleksandar Solženjicin je to 1999. formulisao ovako: „Ne vidim nikakvu razliku između ponašanja NATO-a i Hitlera. NATO želi da uspostavi sopstveni poredak u svetu i Jugoslavija mu je poslužila kao primer, kaznićemo Jugoslaviju i zastrašiti ostatak planete”. Usput, visoki komesar UN za izbeglice izvestio je da su prve izbeglice sa Kosova registrovane 27. marta, tri dana nakon što je počelo bombardovanje.

Sledećeg dana, 28. marta 1999. Tomas Fridman u „Njujork tajmsu” piše: „Da bi globalizacija uspela, Amerika ne sme da se plaši da se ponaša kao svemoćna supersila, skrivena ruka tržišta nikada neće funkcionisati bez skrivene pesnice, ’Mekdonalds’ ne može da cveta bez ’Mekdonel Daglasa’, dizajnera aviona F-15”. Nekoliko dana kasnije Danijel Server, američki stručnjak za Balkan, dopunio je Fridmana: „U Beogradu nije problem samo Slobodan Milošević, već režim koji je nespojiv sa onom vrstom ekonomije na kojoj insistira Svetska banka”. Drugim rečima, bombe u službi ekonomije.

Ovih dana centri moći izvan Balkana opet „uteruju” Srbiju i BiH u NATO, sve pod plaštom globalizacije i sveopšte bezbednosti. U Srbiji i u BiH oko toga nema ni političkog ni nacionalnog konsenzusa. Ipak, niko na javnoj sceni da postavi pitanje: čemu žurba oko eventualnog ulaska u NATO? Ako se NATO širi kao vojni odbrambeni savez, kakva to vojna opasnost preti Srbiji i BiH, opasnost koja bi opravdavala njihov ulazak u alijansu? Ako se, pak, NATO širi na Balkanu u novoj ulozi, kao temelj evropskog sistema bezbednosti za održavanje mira, čemu žurba da se proširi i zašto se oko toga ne uvažava mišljenje Rusije? Jer, ako ima razloga za žurbu, zašto se Rusija ne uzima ozbiljno kao članica tog sistema bezbednosti? I zašto je Rusija samo članica Partnerstva za mir, zašto joj se ne ponudi članstvo u NATO? Zašto se članstvo u Partnerstvu za mir smatra nedovoljnim za Srbiju i BiH, ali sasvim adekvatnim za Rusiju? I sve to u kontekstu izjava iz Brisela kako će posle ulaska Hrvatske u EU sledeće godine proces daljeg širenja EU biti zaustavljen. Do daljega. Nazdravlje, i nama i ovima iz BiH. Toliko o jednom segmentu vojnog aspekta odnosa Srbije i globalizacije.

Civilni aspekt je posebna priča. Globalizacija, Srbija i EU, kako sve to pomiriti? Koliko globalizacija, koja slabi strukture koje povezuju ljudsko društvo, pre svega naciju, utiče na demokratiju u Srbiji? Pošto nacija i demokratija čine jedinstvo, kriza nacije logično pothranjuje i krizu demokratije. U Srbiji je očita kriza nacije, oslabljena nacionalna zajednica nije više i jedini horizont našeg života. Nastupaju druge veze: verska pripadnost, sekte, nevladine organizacije. Naravno da kriza nacije ima drugačije posledice u bogatoj a drugačije u siromašnoj zemlji. Isto tako, drugačije su njene posledice u nekoj staroj demokratiji nego u novoj kakva je naša. Opažanje ovih razlika može da ide naruku iluziji da demokratija predstavlja rezultat neke posebne istorije, da je to neka vrsta političkog ekvivalenta engleskom travnjaku; potrebno je stotinak godina da dostigne savršen izgled.

Hoće li raspletom krize u Grčkoj propasti ideja ujedinjene Evrope, ili neće? Ko je sledeći na redu? Parlamentarni izbori u Grčkoj i predsednički izbori u Francuskoj, kao i nešto raniji izbori u Španiji pokazuju sasvim očit trend slabljenja proevropskih osećanja stanovništva u tim zemljama, ovaj model Evrope kao da je došao do svog kraja. Naravno da je tome pogodovala velika ekonomska kriza, ali kako je stari srednjovekovni san o „dobroj vlasti” odavno odsanjan, funkcioneri EU ne bi trebalo da ga ponovo izmišljaju na evropskom nivou. Jer izgradnja nekakve Evrope kao svetske sile nije cilj sam po sebi. Evropa ne bi trebalo da bude projekat moći već demokratije, a EU bi pre morala da bude mesto regulisanja i usklađivanja odnosa nego neki novi upravni centar. No, upravo oko toga ne postoji i saglasnost u državama EU. Jedni bi uniju da centralizuju, drugi bi da je decentralizuju. A Evropa i dalje živi u stalnoj napetosti između funkcionalne logike nadnacionalne integracije i istorijske vezanosti za ideju nacije uz istovremenu i sve veću krizu kulture kompromisa.

U eri globalizacije najbolja demokratska strategija ne sastoji se u formiranju „dobre vlasti”, već ka podeli vlasti radi njenog ograničavanja. Dok pokušava da dokaže svoju legitimnost pozivajući se na sposobnost da upravlja državom, tradicionalna politika izgubila je na dva fronta: pod sumnjom da je tehnokratska, ona se sve manje poštuje kao upravljač. Kako je napustila sferu etike i vrednosti, ona je ovaj teren prepustila novim pokretima. A kako je mir jedina snaga koja je stvarno etička, i kako je mir oduvek jedini štit najslabijih, to je logično da smo mi ponosni na sopstvene slabosti...