Razbijanje scenske iluzije

Predstava „Izlet u Rusiju” reditelja Jovana Ćirilova, premijerno izvedena u prostoru Centra za kulturnu dekontaminaciju, u sklopu Festivala jednog pisca posvećenom Miroslavu Krleži, nastala je prema istoimenom proznom, atipično putopisnom tekstu Miroslava Krleže (1926) čiju je scensku adaptaciju uradio Miroslav Belović. Predstava je počela u dvorištu CZKD-a, scenom između Miroslava Krleže (Milutin Milošević) i Vu-SanPeja (Boris Bakal), u kojoj pisac pokušava da objasni čoveku iz potpuno drugačijeg kulturološkog konteksta razlike između Srba i Hrvata. Što se njihov razgovor više produžava, objašnjenja postaju apsurdnija i dobijaju sve komičnije dimenzije. U tome se rađa ideja da su razlike koje su tema njihovog razgovora prilično labave, veštački nametnute, suštinski nepostojeće. Nakon ove scene, publika se seli u salu CZKD-a gde će ispratiti ostatak predstave. Radnja drugog, centralnog dela, dešava se u moskovskom stanu Sergeja Mihajloviča Vrubelja (Damjan Kecojević), bivšeg admirala ruske carske flote. Tu su se okupili Karl Difenbah (Vladimir Aleksić), generalni direktor eksportne kuće u Hamburgu, doktor Fridrih Ajnštagler (Marko Janketić), njegov sekretar i budući zet, i Miroslav Krleža, a pri kraju će im se pridružiti i Vrubeljova žena (Cvijeta Mesić). Uz ogromne količine alkohola, ova heterogena grupa ljudi diskutuje o političkim i umetničkim prilikama u Rusiji tog vremena.

Zbog sadržaja predstave, činjenice da se ona bavi temama koje su i dalje određene krupnim tenzijama, može se reći da predstava ima društveni značaj. Autori se zalažu za brisanje politički nametnutih razlika između nacija, koje su izvor netrpeljivosti i netolerancije, odnosno za novo uspostavljanje zajedničkog kulturnog prostora, krpljenja veza koje su pokidane u ratovima devedesetih godina. Šire, metaforički, predstava zastupa ideju prevazilaženja retrogradnih nacionalizama koji imaju uzrok u primitivizmu, u uskom, ograničenom razumevanju nacionalnih identiteta. Takođe, u Krležinim refleksijama o sovjetskoj revoluciji, u njegovoj naklonosti prema Lenjinu i sovjetskom eksperimentu društvenog preuređenja kapitala, prepoznaju se pitanja koja su danas globalno aktuelizovana, u vremenu opštih ekonomskih kriza i urušavanja temelja kapitalističkog društvenog uređenja.

Nasuprot ovom nespornom tematskom značaju predstave stoji neveštost njene realizacije. U konfliktu je namera reditelja da scenski jezik bude nearistotelovski, eksperimentalni, brehtovski, malo i mejerholjdovski, i neubedljivo, neutemeljeno izvođenje ove intencije. Igra po Stanislavskom koju glumci na početku centralnog dela predstave ironično najavljuju, prekida se, dovodi se u pitanje. Narator (Milutin Milošević) uvodi gledaoce u radnju direktno im se obraćajući, a glumci i tokom predstave komuniciraju sa publikom, brehtovski je uvlačeći u tok. Autor i izvođač muzike je Vladimir Pejković, on takođe doprinosi raščlanjenju i teatralizaciji elemenata predstave, nije samo muzičar već je i performer koji razbija scensku iluziju.

Razlog za odsustvo efektnosti navedenih postupaka je u tome što forma predstave nije suptilnije povezana sa sadržajem, ne proističe iz njega već lebdi negde u vazduhu delujući vrlo kruto, samodovoljno, proizvoljno, pa i nasilno. To odsustvo prirodnije veze između sadržaja i forme dovelo je do estetskog obezvređivanja predstave zbog čega je u izvođačkom smislu ona suvoparna.