Разбијање сценске илузије

Представа „Излет у Русију” редитеља Јована Ћирилова, премијерно изведена у простору Центра за културну деконтаминацију, у склопу Фестивала једног писца посвећеном Мирославу Крлежи, настала је према истоименом прозном, атипично путописном тексту Мирослава Крлеже (1926) чију је сценску адаптацију урадио Мирослав Беловић. Представа је почела у дворишту ЦЗКД-а, сценом између Мирослава Крлеже (Милутин Милошевић) и Ву-СанПеја (Борис Бакал), у којој писац покушава да објасни човеку из потпуно другачијег културолошког контекста разлике између Срба и Хрвата. Што се њихов разговор више продужава, објашњења постају апсурднија и добијају све комичније димензије. У томе се рађа идеја да су разлике које су тема њиховог разговора прилично лабаве, вештачки наметнуте, суштински непостојеће. Након ове сцене, публика се сели у салу ЦЗКД-а где ће испратити остатак представе. Радња другог, централног дела, дешава се у московском стану Сергеја Михајловича Врубеља (Дамјан Кецојевић), бившег адмирала руске царске флоте. Ту су се окупили Карл Дифенбах (Владимир Алексић), генерални директор експортне куће у Хамбургу, доктор Фридрих Ајнштаглер (Марко Јанкетић), његов секретар и будући зет, и Мирослав Крлежа, а при крају ће им се придружити и Врубељова жена (Цвијета Месић). Уз огромне количине алкохола, ова хетерогена група људи дискутује о политичким и уметничким приликама у Русији тог времена.

Због садржаја представе, чињенице да се она бави темама које су и даље одређене крупним тензијама, може се рећи да представа има друштвени значај. Аутори се залажу за брисање политички наметнутих разлика између нација, које су извор нетрпељивости и нетолеранције, односно за ново успостављање заједничког културног простора, крпљења веза које су покидане у ратовима деведесетих година. Шире, метафорички, представа заступа идеју превазилажења ретроградних национализама који имају узрок у примитивизму, у уском, ограниченом разумевању националних идентитета. Такође, у Крлежиним рефлексијама о совјетској револуцији, у његовој наклоности према Лењину и совјетском експерименту друштвеног преуређења капитала, препознају се питања која су данас глобално актуелизована, у времену општих економских криза и урушавања темеља капиталистичког друштвеног уређења.

Насупрот овом неспорном тематском значају представе стоји невештост њене реализације. У конфликту је намера редитеља да сценски језик буде неаристотеловски, експериментални, брехтовски, мало и мејерхољдовски, и неубедљиво, неутемељено извођење ове интенције. Игра по Станиславском коју глумци на почетку централног дела представе иронично најављују, прекида се, доводи се у питање. Наратор (Милутин Милошевић) уводи гледаоце у радњу директно им се обраћајући, а глумци и током представе комуницирају са публиком, брехтовски је увлачећи у ток. Аутор и извођач музике је Владимир Пејковић, он такође доприноси рашчлањењу и театрализацији елемената представе, није само музичар већ је и перформер који разбија сценску илузију.

Разлог за одсуство ефектности наведених поступака је у томе што форма представе није суптилније повезана са садржајем, не проистиче из њега већ лебди негде у ваздуху делујући врло круто, самодовољно, произвољно, па и насилно. То одсуство природније везе између садржаја и форме довело је до естетског обезвређивања представе због чега је у извођачком смислу она сувопарна.