Velika beda je svuda ista

Od našeg specijalnog izveštača
Berlin – Nedavno je završio ulogu u filmu "Zavet" Emira Kusturice, boravio na festivalu u Roterdamu kao glavni glumac u filmu "Kraj mora" Nore Houp, pre dve večeri viđen je kao kontroverzni biznismen, naručilac ubistva u filmu "Klopka" Srdana Golubovića, a sinoć u Berlinale palastu pobrao ovacije posle projekcije belgijsko-britanskog crnohumornog, socijalno angažovanog filma "Irina Palm" Sama Gabarskog, u kojem mu je partnerka Marijen Fejtful (sredovečna domaćica Megi, koja iznenadne novčane porodične probleme rešava prihvativši posao pružanja izvesnih usluga u jednom seks baru). Predraga Mikija Manojlovića zatekli smo u njegovoj sobi u luksuznom berlinskom hotelu "Ridžent", dok se spremao za izlazak na crveni tepih pred svetsku premijeru ovog filma, koji je ujedinio publiku i kritičare.

Retke su prilike da se jedan naš glumac pojavi sa dve tako značajne i dobre uloge, istovremeno, u dva filma na jednom festivalu. Publika Vas očigledno dobro poznaje i prepoznaje. Ima li koristi od nastupa na Berlinalu?

– Mišljenja sam da se na ovakvim festivalima više sklapaju predugovori producenata i dogovori o budućim zajedničkim projektima. Reditelji se daruju medijima, a glumci publici. Drago mi je što sam igrao u ova dva filma i što su oba tu, jer su to dobra i izvrsno primljena dela.

Ovacije su pratile i novinarsku i zvaničnu projekciju filma "Irina Palm" Sama Gabarskog koji je najlepše iznenađenje festivala.

– Interesantno sa filmom "Irina Palm" je to što je scenario francuski, pisan da bi se realizovao u Francuskoj. Ali, tamo nisu prepoznali vrednost ove socijalno angažovane priče i tu su strašno pogrešili. Britanci jesu, jer oni imaju dugu tradiciju u takvoj vrsti angažmana i sada su pokupili lovorike.

Vi uz legendu rokenrola, vremešnu Marijen Fejtful?

– Marijen Fejtful u sebi nosi naivnu čistotu, neimanje zanata. Ona je zaista čudna ptica koja je preživela sve izazove rokenrola i održala se do danas. To je obrazovana, simpatična žena, na snimanju nam je bilo lepo, dobro smo se zabavljali.

Veoma je zanimljiv odnos između Vašeg i njenog lika, topao od prvog susreta u seks baru?

– Ovo je projekcija ideje da čovek koji zarađuje pare na seks industriji verovatno ima potrebu za nečim drugim, što pronađe u okruglastoj i ne više mladoj Megi – Irini Palm. Otuda ta Mikloševa toplina od prvog susreta sa njom.

Metodski glumci, u toku priprema za ulogu, uvek se trude da lično prođu kroz razna iskustva kako bi njihov lik bio što uverljiviji. Da li je to i Vaš slučaj?

– Ha, nemam lična iskustva sa ljudima kojima je seks, i sve oko seksa, posao! Nemam nikakva iskustva u svim tim dešavanjima za pare.

Ne može a da se, u polazišnim idejama po kojima glavni junaci moraju da pronađu rešenja za bezizlazne situacije, ne primeti i izvesna sličnost između Golubovićeve "Klopke" i "Irine Palm" Gabarskog. U "Klopci" je to ubistvo, u "Irini Palm" erotska usluga?

– Jeste, ali to su ipak dve zemlje, Srbija i Engleska, i dve situacije. Beda je, međutim, svuda uvek ista. Ljudi se dovijaju kako znaju i mogu, samo što na Zapadu drk...u, a kod nas ubijaju. Da je Irina Palm svoje probleme rešila tako što bi nekog roknula za lovu, ne bi bilo ljubavne priče.

A u "Irini Palm" je ima, i to neočekivane i lepe, i, što je najzanimljivije, nije joj potrebno objašnjenje?

– Ne, jer život negde pruža takve dokaze. Dokaze o tome da se u nekim poznijim godinama ljudi nađu, prepoznaju. Mikloš i Megi su se našli iako su potpuno dva različita sveta. Ona je niža engleska klasa, a Mikloš je očigledno imigrant, bivši mađarski "biznismen", uspešan u seks biznisu u koji je uzeo, jer mrzi da bude siromašan iako sanja i da izvan toga pronađe sreću.

Za razliku od ovog filma u kojem ste kao junak, zapravo romantičan, lik koji tumačite u "Klopci" je, nažalost, naša surova realnost?

– Mi već osamnaest godina živimo u refleksu mraka jednog vremena koje je bilo. I ništa se nije promenilo. I dalje živimo u jednoj kriminalno-policijskoj kombinaciji i taj moj lik je upravo to. Nažalost, takvih primera ima kod nas koliko hoćete, a da li će se to kao problem izdrenirati i kada, to ne znam. Sa ovom našom, srpskom brzinom, to može da traje još deset godina.

Hoćete li sada da objasnite šta će ovoliko knjiga o Fjodoru Dostojevskom, na radnom stolu u Vašoj berlinskoj hotelskoj sobi?

– Pa, ja sam Dostojevski! Vraćam se sutra za Torino gde počinje snimanje filma o njemu, a to što vidite na stolu je moja baza. I brkovi koje sam pustio su moja baza na koju će mi za koji dan dodati i bradu. Film se zove "Sankt Peterburg", režira ga italijanski reditelj Đulijano Montaldo, biće sniman na engleskom jeziku. To neće biti životopis Dostojevskog, već refleksija na njegovih 15 poslednjih godina života i njegovo nesagledivo važno delo i uticaj na nove generacije koje su želele da atentatima promene rusko društvo, iako je on smatrao da se krvlju ne može promeniti svet.