Čeličenje medija

Moje ime nije pomenuto u polemičarskom trouglu Boško Jakšić – Nebojša Krstić – Ljiljana Smajlović, ali se nadam da ovaj formalni nedostatak nije razlog da „Politika” ne objavi ovu moju reakciju.

Neću praviti uvod jer pretpostavljam da su čitaoci upoznati s materijom za koju sam lično zainteresovan jer živim i zarađujem za život u medijima, pa mi nije svejedno kakva se slika stvara o njima.

Naime, ne dopada mi se generalizovanje medija kao poslušničkih, cenzurisanih i potkupljenih. To generalno podriva poverenje javnosti u medije u Srbiji, a najviše mi smeta kada to rade kolege koje bi trebalo da štite ugled profesije ali i poslovne interese kompanija za koje rade.

Ljiljana Smajlović je napravila dobar pomak. U jučerašnjem tekstu na ovim stranicama kaže da je javno godinama „tvrdila da vlast kontroliše većinu srpskih medija…” U čemu je tu pomak. Pomak je u tome da je do ovog teksta to tvrdila generalno, dakle za sve medije. Pa i u tekstu na koji se poziva radi dokazivanja svojih blagovremenih upozorenja („Srpski bumerang”, banjalučke „Nezavisne”, 25. maj) napisala je: „Bitka za interpretaciju Tadićevog izbornog poraza u Srbiji tek počinje, no za moj račun to je bila pobuna građana protiv života u laži. Pojela ih je korupcija, stigla ih je osveta cenzurisanih medija, potkupljenih analiza i lažiranih anketa. Poverovali su u nepostojeći svet koji su sami stvorili da zasene prostotu.”

Sad nam još, ako je do pravde, ostaje da utvrdimo šta je to većina i gde su te pojave bile najizraženije. To bi bio pravi doprinos UNS-a na čijem je čelu Smajlovićevai koji je pod njenim rukovodstvom povratio ugled ozbiljne asocijacije, ako taj ugled ne potroše banalizovanjem i generalizacijom koja je započeta nakon izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije u kojima su svi mediji u Srbiji proglašeni za nitkovske skupine, a koji je UNS podržavao.

Sada smo, dakle, došli do većine, odnosno detektovanja onih koji su bili nečasni. Moje je mišljenje da su se u izbornoj kampanji najuravnoteženije držali mediji, gle čuda, u kojima država ima udeo u vlasništvu – „Politika” i „Novosti”, a tu bih priključio i Javni servis RTS-a. Naravno, pišem o informativnim sadržajima pomenutih medija a ne o tome šta su u njima govorili ili pisali mahom samozvani analitičari i komentatori. To bi trebalo da ospori tezu da je vlast stavila medije pod kontrolu, jer ako su oni tu gde figuriraju i državne pare kao poluga uticaja i moći, obezbedili informativnu ravnotežu onda se pod sumnju dovodi i mogućnost da su Krstić end komp bili gušitelji medijske slobode.

Najveći grešnici, po meni, bili su mediji u kojima je vlasnička struktura, blago rečeno „mutna”, odnosno oni za koje se ne zna ko im je vlasnik i kojima se rukovodi iz nepoznatih centara moći. S druge strane, privatni mediji imaju tu slobodu da optiraju, pa i navijaju za nekog od kandidata u izbornom procesu, ali se igraju sopstvenim ugledom i reputacijom, posebno kada navijaju tako što ne hvale svog favorita već opanjkavaju onog za kog ne navijaju.

Polemiku je započeo Boško Jakšić, komentator „Politike” čija je kritika medijske scene u proizvodnji poraza Borisa Tadića takođe generalna i predstavlja i kritiku uređivačke politike matične kuće. On je napisao i time otvorio polemiku: „Izgleda da izvesna Džesmin i dvojac maljčika koji je spevao ’Čelična jutra’ – sve po uputstvima gazde – nisu naučili lekcije iz Miloševićevih vremena: preterana kontrola medija se pre ili kasnije olupa o glavu naručiocu poslušnosti.”

Srđan Šaper se nije javio ali jeste Nebojša Krstić i on od Jakšića traži dokaze za njegovu tvrdnju. Gospodin Jakšić je odgovorio citirajući nalaze raznih međunarodnih i domaćih institucija o stanju na medijskoj sceni Srbije. Ali, da je makar malo uporedio te nalaze sa stanjem u drugim oblastima javnog sektora otkrio bi da nam je medijska scena bolja od stanja u školstvu, zdravstvu i drugim oblicima društvenosti. O percepciji korupcije i da ne govorim.

Stanje u medijima nije dobro, ali nema nijednog razloga da ga medijski profesionalci čine gorim nego što jeste. Paušalne kritike pojava i ljudi neće doprineti čeličenju medijske scene.

Glavni urednik „Vremena”