Impotencije eksperimentalnog pozorišta

U predstavi „Mrzim istinu! Nije to bilo tako”, prema konceptu i u režiji Olivera Frljića, autor se razračunava sa sopstvenom istorijom, odrastanjem, porodičnim odnosima i političkim pitanjima koja su obeležila njegov tenzičan život u mladosti. Igra glumaca, Ivane Rošćić, Rakana Rushaidata, Filipa Križana i Ive Visković koji nastupaju u dvostrukim ulogama, glumaca i članova porodice Frljić, mame, tate, Olivera i Oliverove sestre Marine, dokumentaristička je, psihološki verodostojna, delotvorna. Osvetljenje je prigušeno, jedini izvor svetla predstavlja nekoliko lampi, a publika sa svih strana okružuje scenski prostor – to su okolnosti izvođenja koje pogoduju dokumentarizmu.

Predstava je zasnovana na provokativnim idejama koje potvrđuju skoro neverovatnu doslednost i hrabrost Frljićevog pristupa teatru. Autor se ne razračunava opako samo sa političkim, već i sa sopstvenim demonima, nastupa u ulozi isterivača ličnih divljih duhova. Taj postupak je krajnje depatetizovan, svaka sentimentalnost je beskompromisno isterana iz fokusa interesovanja. Istovremeno, kroz tu „dvostruku prisutnost” glumaca, činjenicu da oni neprestano ulaze i izlaze iz svojih uloga, raskrinkava se i mehanizam teatarske iluzije, Frljić demistifikuje i svoju profesiju, teatarski svet se proglašava ultimativnom laži. Koncept ove strukturalno složene dokumentarističke predstave je, dakle, izuzetno zanimljiv. Sa druge strane, njene ideje se nisu razvile u punom mahu, izazovne premise se nisu dublje istražile. Zato je ova pedesetominutna predstava ostala na nivou nacrta ili skice i zato je izostao puniji doživljaj dela.

Nastala prema kratkoj priči Hermana Melvila, predstava „Pisar Bartlbi” reditelja Miloša Lolića koncipirana je kao čitajuća proba, vrlo statično scensko izvođenje teksta koji tematizuje nemoć, apsurd i mehanizaciju življenja u savremenom svetu. Glavni akter je pisar Bartlbi koji na sceni nije prisutan, o njemu i njegovom enigmatičnom, izmičućem, nerazaznatljivom karakteru pripoveda narator, advokat, njegova esencijalizovana suprotnost (Igor Samobor). Troje glumaca sede za stolom i uglavnom čitaju Melvilov tekst zakopani u kakofoniji različitih zvukova (pored Samobora, igraju još i Sandi Pavlin i Janez Starina). Režija je zasnovana na tri ključna elementa – minimalistički određenoj glumi, akcentovanom značaju izgovorenih reči i izuzetno složenom auditivnom nivou. Svi izvođači sa sobom donose kasetofone koji istovremeno emituju različite zvuke, od muzike, preko iritantne buke do različitih govora, na različitim jezicima (zvučna ilustracija Luka Ivanović).

Izbor forme predstave, činjenica da ona predstavlja specifični vid probe, naizgled nedovršeni put, delo u nastajanju, odgovara njenom sadržaju – predstavljanju filozofski složene pozicije Bartlbija, njegovog ambivalentnog ontološkog položaja, osobenog pasivnog bunta protiv automatizovanog, otuđenog društva. Ta dovršena nedovršenost forme je refleksija Bartlbijeve esencije, njegove suptilne rezignacije, teoretski složenog odbijanja da bude deo dehumanizujućeg sistema. Specifično odsustvo dinamike predstave odgovara višeznačnom odsustvu Bartlbijeve akcije, a gusta zavesa različitih zvukova sa kasetofona koja često ima iritantan efekat može se razumeti kao metaforička refleksija otuđenja, egzistencijalističke nemoći, metastaze obeščovečenja (mediji zamenjuju stvarnost).

Nije sporna opravdanost izbora forme predstave, ona je jasno konceptualizovana i realizovana dosledno, spretno i precizno. Ali pozorište ne čini samo forma. Forma postoji radi sadržaja, a ne obrnuto. U predstavi „Pisar Bartlbi” smisao se gubi pod snažnim pritiskom forme. Posledica toga je postepen prodor monotonije, iscrpljivanje gledaoca tom hermetičnošću, odsustvom spoljne dinamike, slabo pristupačnom cerebralnošću scenskog jezika koji ubija dubinsku, unutrašnju želju za praćenjem predstave. Ubijanjem te želje u gledaocu, redukcijom na čvrst formalistički koncept, teatar izvršava čin autodestruktivnosti, sam sebe poništava i postaje impotentan.