Импотенције експерименталног позоришта

У представи „Мрзим истину! Није то било тако”, према концепту и у режији Оливера Фрљића, аутор се разрачунава са сопственом историјом, одрастањем, породичним односима и политичким питањима која су обележила његов тензичан живот у младости. Игра глумаца, Иване Рошћић, Ракана Русхаидата, Филипа Крижана и Иве Висковић који наступају у двоструким улогама, глумаца и чланова породице Фрљић, маме, тате, Оливера и Оливерове сестре Марине, документаристичка је, психолошки веродостојна, делотворна. Осветљење је пригушено, једини извор светла представља неколико лампи, а публика са свих страна окружује сценски простор – то су околности извођења које погодују документаризму.

Представа је заснована на провокативним идејама које потврђују скоро невероватну доследност и храброст Фрљићевог приступа театру. Аутор се не разрачунава опако само са политичким, већ и са сопственим демонима, наступа у улози истеривача личних дивљих духова. Тај поступак је крајње депатетизован, свака сентименталност је бескомпромисно истерана из фокуса интересовања. Истовремено, кроз ту „двоструку присутност” глумаца, чињеницу да они непрестано улазе и излазе из својих улога, раскринкава се и механизам театарске илузије, Фрљић демистификује и своју професију, театарски свет се проглашава ултимативном лажи. Концепт ове структурално сложене документаристичке представе је, дакле, изузетно занимљив. Са друге стране, њене идеје се нису развиле у пуном маху, изазовне премисе се нису дубље истражиле. Зато је ова педесетоминутна представа остала на нивоу нацрта или скице и зато је изостао пунији доживљај дела.

Настала према краткој причи Хермана Мелвила, представа „Писар Бартлби” редитеља Милоша Лолића конципирана је као читајућа проба, врло статично сценско извођење текста који тематизује немоћ, апсурд и механизацију живљења у савременом свету. Главни актер је писар Бартлби који на сцени није присутан, о њему и његовом енигматичном, измичућем, неразазнатљивом карактеру приповеда наратор, адвокат, његова есенцијализована супротност (Игор Самобор). Троје глумаца седе за столом и углавном читају Мелвилов текст закопани у какофонији различитих звукова (поред Самобора, играју још и Санди Павлин и Јанез Старина). Режија је заснована на три кључна елемента – минималистички одређеној глуми, акцентованом значају изговорених речи и изузетно сложеном аудитивном нивоу. Сви извођачи са собом доносе касетофоне који истовремено емитују различите звуке, од музике, преко иритантне буке до различитих говора, на различитим језицима (звучна илустрација Лука Ивановић).

Избор форме представе, чињеница да она представља специфични вид пробе, наизглед недовршени пут, дело у настајању, одговара њеном садржају – представљању филозофски сложене позиције Бартлбија, његовог амбивалентног онтолошког положаја, особеног пасивног бунта против аутоматизованог, отуђеног друштва. Та довршена недовршеност форме је рефлексија Бартлбијеве есенције, његове суптилне резигнације, теоретски сложеног одбијања да буде део дехуманизујућег система. Специфично одсуство динамике представе одговара вишезначном одсуству Бартлбијеве акције, а густа завеса различитих звукова са касетофона која често има иритантан ефекат може се разумети као метафоричка рефлексија отуђења, егзистенцијалистичке немоћи, метастазе обешчовечења (медији замењују стварност).

Није спорна оправданост избора форме представе, она је јасно концептуализована и реализована доследно, спретно и прецизно. Али позориште не чини само форма. Форма постоји ради садржаја, а не обрнуто. У представи „Писар Бартлби” смисао се губи под снажним притиском форме. Последица тога је постепен продор монотоније, исцрпљивање гледаоца том херметичношћу, одсуством спољне динамике, слабо приступачном церебралношћу сценског језика који убија дубинску, унутрашњу жељу за праћењем представе. Убијањем те жеље у гледаоцу, редукцијом на чврст формалистички концепт, театар извршава чин аутодеструктивности, сам себе поништава и постаје импотентан.