„Sarkove” sudske muke

Bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi posle poraza na izborima najavio je povratak u advokaturu, a kako sada stvari stoje dosta vremena bi mogao da provede spremajući odbranu – samog sebe. Nakon isteka predsedničkog imuniteta, koji ga je amnestirao pred zakonom, među simpatizerima popularni „Sarko”, moraće na sud, a na dušu mu se stavljaju propusti od nelegalnog finansiranja kampanje do optužbi koje datiraju i do pre dvadeset godina, što bi sve zajedno moglo da mu donese kaznu do pet godina zatvora.

Ukoliko dođe do sudskog procesa, bivši domaćin Jelisejske palate neće biti jedino poznato ime koje će se čuti u sudnici. Pominju se ilegalne donacije najbogatije Francuskinje i naslednice kozmetičke imperije „L’Oreal” Lilijan Betankur, a mediji su već naširoko pisali o navodnom Gadafijevom finansiranju Sarkozijeve kampanje 2007. godine.

Sud za sada ispituje da li je Betankurova (89) – koja je po odluci suda stavljena pod starateljstvo najbližih rođaka zbog nesposobnosti da vodi sopstvene poslove – u stvari bila samo žrtva manipulacije svojih savetnika. Postojeći dokazi ukazuju da su velike svote njenog novca prebačene u Švajcarsku radi izbegavanja plaćanja poreza, a po verziji tužilaca, isti novac je na volšeban način završio na Sarkozijevim predizbornim računima.

Za istu kampanju 2007. vezuju se i indicije da je za njeno finansiranje u iznosu od 50 miliona evra zeleno svetlo dao lično Muamer Gadafi. Predsednikov kabinet je ove navode odmah demantovao, ali je simptomatično da je Gadafijev sin Saif al Islam još u martu od Sarkozija tražio da vrati novac koji je Libija dala za njegovu kampanju.

Ovde se ne završava lista sumnjivih poslova sa kojima se povezuje bivši francuski predsednik, a najkrupniji je verovatno takozvana afera „Karačigejt”.

Sredinom devedesetih godina Francuska je isporučila Pakistanu podmornice „Agosta” i za to su pakistanski činovnici, prema tada ustaljenoj praksi, dobili procenat.

Međutim, pojavio se i nezakoniti procenat i na drugoj strani. Optužba tvrdi da je najveći deo tog bonusa iskorišten u kampanji tadašnjeg premijera Eduarda Baladura. Sve bi bilo u redu i prošlo bi bez velikog dizanja prašine da advokati nisu iščeprkali da je kampanjom rukovodio niko drugi do Nikola Sarkozi, tada na funkciji ministra finansija.

Posle toga u Karačiju je od eksplozije poginulo 11 francuskih inženjera koji su radili na izgradnji tih istih podmornica. Tako „Sarko” može da bude optužen ne samo za učešće u korupcionaškim aferama već i u umešanost u ubistvo 11 francuskih državljana.

Proces protiv bivših predsednika nije novost za Francuze budući da je presedan napravljen u slučaju Žaka Širaka, koji je osuđen na dve godine zbog finansijskih malverzacija u vreme dok je bio gradonačelnik Pariza, od 1977. do 1995. Skeptici, međutim, naglašavaju da ovaj primer kojim se diči francusko pravosuđe nije najidealniji, jer je Širak dobio samo uslovnu kaznu, a smatraju da se sličan scenario smeši i Sarkoziju.

D. Vukotić