Jeftini senzacionalizam

Dušan Grijak je ubijen, toliko znamo. Ne znamo, zapravo, ništa drugo. To što je neko pripadnik neke navijačke grupe, ne čini ga nužno i huliganom. Drugo, iako je možda bio član navijačke grupe i pri tome huligan, da li to znači da je ovo bila tuča među rivalskim grupama? Da je zasigurno, bez ikakve sumnje, to razlog? Čak i da jeste, da li to znači da je zato ubijen? Možda je neko samo iskoristio okolnosti, pa eto, da ubije dečka koji je član rivalske grupe, a ko zna koju su, zapravo, privatnu zavadu mogli da imaju. To je samo niz mogućnosti. Sve mogu da budu tačne, nijedna ne mora da bude tačna – ali zna se šta prodaje novine, donosi gledanost. E, tu je problem.

Glad i fanatizam kojim se pristupa ovakvim vestima govore, zapravo, o njihovoj privlačnosti. Mladi sve više među navijačkim i desničarskim grupama i ko zna čemu sve još, traže autoritete, jer su ih ispustili porodica, država, društvo i obrazovanje. Oni nemaju gde, a svi bi da budu članovi koječega, samo da bi imali osećanje pripadnosti nečemu većem od njih. Nečemu što će da im kroji sistem vrednosti. Moralni pedagozi, uglavnom zakasneli i neostvareni adoslescenti – to su njihovi heroji.

Ovako je Andrić govorio o senzacionalizmu:

„Jednog od poslednjih dana februara meseca 1935. godine, sve novine prenele su vest da je u Stiškoj ulici, u kući 16a, nađena mrtva sopstvenica te kuće. Zvala se Rajka Radaković. […] Po običajima koji su tada vladali, kriminalna hronika je zauzimala mnogo mesta u dnevnoj štampi. Svi dnevni listovi iskorišćavali su ubistva, nesreće i krvave događaje da bi, raspaljujući maštu gomile, zagolicali njeno ljubopitstvo i, zadovoljavajući ga do u najsitnije pojedinosti, povećali prodaju lista. I ovu vest o smrti usamljene starice novine su objavile na vidnom mestu sa golicavim podnaslovima: ’Da li se radi o zločinu?’, ’Istraga u toku. Naš reporter na licu mesta’. Ali ovoga puta novinama nije bilo suđeno da prenesu duge reporterske izveštaje sa jezivim pojedinostima i fotografskim snimcima. Komisija, koja je odmah izašla u Stišku ulicu, utvrdila je brzo i nesumnjivo da nije u pitanju zločin, nego da je stara devojka umrla prirodnom smrću. […] Novine nisu više nikada pomenule ime Rajke Radaković. Ni njen tadašnji život ni njena smrt nisu imali ničega što može da privuče pažnju i uzbudi maštu čitalačke gomile…”1

Tako je mašta čitalačke publike zaboravila Nedu Aghu Soltani, Suadu Dilberović, Brisa Tatona, našeg drugara iz kraja Bojana Majića, i nebrojeno mnogo drugih.

Nego da se vratim na temu heroja. Ima ih raznih, znate.

Eto, na primer, davno kada sam baš bio siromašan, a ni mobilni telefoni nisu postojali, drugar se razboleo, baš mu je bilo loše, a mi nismo imali kako da ga odvezemo lekaru, a nismo imali ni telefon. Sakupili smo neku siću, spustili smo se peške desetak autobuskih stanica (iz Kumodraža), do Darvinove pošte, da bismo zvali lekara, ili nekog ko može da nam pomogne. Pozvali smo broj, ali nam se javila neka glupa mašina koja nam je pojela sav novac pre nego što je iko uspeo ili želeo da se javi. I tako smo sedeli, bez dinara i ne znajući kako da nađemo pomoć. Nismo znali šta ćemo od sebe. I dok smo tako sumanuti tumarali, naišli smo na benzinsku pumpu kod Trošarine. Bleje tu oni klinci koji preko leta peru šoferke po ceo dan za bakšiš i sakupljaju kintu za more. Prišli smo dvojici momaka, onako musavim od celodnevnog pranja i namah, bez jasne ideje šta bismo mogli da očekujemo, objasnili smo im situaciju u kojoj smo i zamolili smo ih da nam daju novac za telefon. Oni su se pogledali i okrenuli bez jedne jedine reči – otišli do šteka i izvadili skoro sve što su zaradili toga dana.

Dali su nam novac, a sve što su rekli bilo je: „Uzmite taksi. Brže je.” Bez pitanja, bez ikakve sumnje, puko verovanje na reč potpunim strancima. Teško zarađeni novac, složno, nekoliko njih je sakupilo i dalo nam. E, to je bilo jedino pravo herojstvo koje sam za života video. Tad i nikad više.

Ali to nije pisalo ni u kakvim novinama i želim da iskoristim priliku i da se, eto, zahvalim ovim momcima. Hvala vam na svesrdnoj pomoći i hvala vam što ste me naučili da sam biram svoje idole.