Španska „ulička”

Možda je bilo većih timova od ove španske reprezentacije. Sigurno je bilo i boljih igrača od ovih što ih Španija sada ima. Ali, niko nije toliko dugo vladao.

„Crvena furija” je tek u novije vreme opravdala taj nadimak. Ona je prvak Evrope 2008. i 2012. i sveta 2010. I teško da postoji neko koga bi iznenadilo ako ona bude prva i na Svetskom prvenstvu 2014.

Da je Španija zvezda vodilja u savremenom fudbalu u to nema nikakve sumnje. U čemu je njena tajna?

Španija u fudbalu nije tikva bez korena. Ona je, sa golmanom Zamorom (ondašnjim Kasiljasom), prva iz „ostatka sveta” (1929) pobedila profesore fudbala Engleze (4:3). Od tada je uvek uvažavana, ali nije bila među reprezentacijama koje blago dele.

Jedini uspeh pre ovog zlatnog doba joj je pobeda u Kupu evropskih nacija 1964. u Madridu (ovo takmičenje je od 1968. i zvanično Evropsko prvenstvo). Međutim, tek sada svi pred njom skidaju kapu.

Sadašnja Španija igra po receptu Barselone. Sam taj prepis je vrlo star, ali ga odavno niko nije pripremao.

To dodavanje na kratko, sporo prenošenje lopte, nekada se zvalo „češka ulička.” A savremeni fudbal se pretvarao u bulevare, pa u autoputeve. Umesto leptirića na livadi sadašnji timovi liče na džipove koji jure punom brzinom.

Zavladalo je pravilo da se igrači što pre „oslobađaju lopte”. Kao da ih je ona napala, pa treba da se izbave od nje.

Zamislite da neko od Čavija, Inijeste, Fabregasa (zamena u Španiji za ono što Argentinac Mesi igra u Barseloni) traži tako nešto? U nekom drugom timu sva trojica ne bi mogla u isto vreme da budu na igralištu.

Španci su u finale protiv Italije ušli bez klasičnog centarfora. To je kao da umesto jednim topom protivničkom golu prete iz svih oruđa. Eto, drugi gol, koji je prelomio utakmicu, dao je bek Alba.

Pojednostavljeno rečeno, ostale ekipe idu na to da nateraju protivnika na grešku kad je lopta kod njega. Španci strpljivo, za neke i dosadno, prenose loptu s jedne strane igrališta na drugu, dok u tom pregrupisavanju ne uoče slabu tačku u protivničkom bedemu.

Onaj s loptom uvek ima u neposrednoj blizini nekoliko svojih igrača u pokretu, pa može da bira kome će da je doda. Trče u cikcak, a ne pravolinijski, pa je zato teško da se predvidi na koju će stranu njihov igrač.

Sem njih tako niko ne igra i zato je svakoj ekipi teško protiv Barselone, a pogotovo protiv Španije, jer je preveliki luksuz da se neko uigrava samo za jednu utakmicu do koje možda neće ni doći. Za razliku od toga svi protivnici Španije igraju na isti način, pa je njoj svejedno ko joj je protivnik.

I ono što je najvažnije: u mlađim selekcijama se radi po tom sistemu, tako da u A reprezentaciju ulaze igrači koji se bez teškoća uklapaju u njen stil igre. Kao što je nekad bilo u našoj košarci, a sada još u vaterpolu i odbojci.