Veština nemogućeg

Postoji jedna definicija politike koja je određuje kao veštinu mogućeg. Posle majskih izbora i junskih partijskih pregovaranja u Srbiji, politiku možemo definisati i kao veštinu nemogućeg.

Partijski programi i statuti svaku političku partiju u svetu uglavnom pozicioniraju na skali levo i desno, „tvrdo“ ili „meko“, „ultra“ ili „umereno“. Te odrednice su i glavni orijentiri koji prizivaju članstvo. Članstvo čita statute i programe, meri i procenjuje partijske lidere i nalazi sebe u svemu tome na nekoj interesnoj i mentalnoj skali. U narodu postoji verovanje da članovi pojedinih političkih partija i liče jedni na druge, a svi zajedno na svog partijskog vođu. Tu prećutno prihvaćenu činjenicu ili aksiom ove postizborne 2012. u Srbiji neki partijski lideri odlučili su da relativizuju. Na političku pozornicu su, eto, istrčali i bratski se izljubili oni koji su do juče programski, politički, praktično i mentalno bili nespojivi. Naravno, to nije uradio neki Milisav iz Brusa sa svojim pokretom ili neki Milivoje iz Rekovca sa svojom partijskom frakcijom, to su uradili partijski lideri, oni koji su izmislili te statute, te teške zakletve i te zavodljive priče o stranačkoj vernosti i odanosti. Uradili su to bez moralnih obaveza prema svojoj stranačkoj pastvi koja je predano lepila njihove plakate, trčala i pevala na konvencijama, alakala i barjaktarila na njihovim mitinzima, skupljala im potpise, davala bezrezervne podrške. Taj partijski bašibozuk ostao je tamo dole na tim istim trgovima, buvljacima, u propalim firmama i na zakorovljenim njivama. Njihovi uzori, međutim, ostali su (zarad dobra naroda i viših interesa!) u debeloj prestoničkoj hladovini, privučeni energijom slavodobitnika. Oni će sada biti vlada.

Devedesetih godina nezamislivo je bilo da će Vuk Drašković, srpski nacionalista i branitelj svega što je srpsko, da okrene ćurak i započne priču Preokreta. Ko bi rekao tih devedesetih da će taj Vuk Drašković postati perjanica evroatlantskih ideja. Kako smo nekad mogli zamisliti da će Aleksandar Vučić biti u dobrim odnosima sa Mlađanom Dinkićem i da će Karići milo gledati tog istog novog saveznika.

Vratimo se opet partijskim programima i statutima pitanjem: da li su oni pisani samo za članstvo, da li još uvek važe, šta ćemo sa onim levo i desno, u centru i potamo od centra.

Profesor univerziteta