Вештина немогућег

Постоји једна дефиниција политике која је одређује као вештину могућег. После мајских избора и јунских партијских преговарања у Србији, политику можемо дефинисати и као вештину немогућег.

Партијски програми и статути сваку политичку партију у свету углавном позиционирају на скали лево и десно, „тврдо“ или „меко“, „ултра“ или „умерено“. Те одреднице су и главни оријентири који призивају чланство. Чланство чита статуте и програме, мери и процењује партијске лидере и налази себе у свему томе на некој интересној и менталној скали. У народу постоји веровање да чланови појединих политичких партија и личе једни на друге, а сви заједно на свог партијског вођу. Ту прећутно прихваћену чињеницу или аксиом ове постизборне 2012. у Србији неки партијски лидери одлучили су да релативизују. На политичку позорницу су, ето, истрчали и братски се изљубили они који су до јуче програмски, политички, практично и ментално били неспојиви. Наравно, то није урадио неки Милисав из Бруса са својим покретом или неки Миливоје из Рековца са својом партијском фракцијом, то су урадили партијски лидери, они који су измислили те статуте, те тешке заклетве и те заводљиве приче о страначкој верности и оданости. Урадили су то без моралних обавеза према својој страначкој пастви која је предано лепила њихове плакате, трчала и певала на конвенцијама, алакала и барјактарила на њиховим митинзима, скупљала им потписе, давала безрезервне подршке. Тај партијски башибозук остао је тамо доле на тим истим трговима, бувљацима, у пропалим фирмама и на закоровљеним њивама. Њихови узори, међутим, остали су (зарад добра народа и виших интереса!) у дебелој престоничкој хладовини, привучени енергијом славодобитника. Они ће сада бити влада.

Деведесетих година незамисливо је било да ће Вук Драшковић, српски националиста и бранитељ свега што је српско, да окрене ћурак и започне причу Преокрета. Ко би рекао тих деведесетих да ће тај Вук Драшковић постати перјаница евроатлантских идеја. Како смо некад могли замислити да ће Александар Вучић бити у добрим односима са Млађаном Динкићем и да ће Карићи мило гледати тог истог новог савезника.

Вратимо се опет партијским програмима и статутима питањем: да ли су они писани само за чланство, да ли још увек важе, шта ћемо са оним лево и десно, у центру и потамо од центра.

Професор универзитета