Pola veka među varnicama

Ljubovija – Na zelenoj pijaci u Ljuboviji, u prošli petak video sam da je izuzev mlečnih proizvoda ponuda povrća i voća bila veoma mala. Ali je zato na ovoj pijaci bilo je svakojake robe, pa je ličila na "buvljak" a ne na ono čemu je namenjena. Međutim, pogled mi je zastao na omanjoj tezgi na kojoj je bilo podosta alatki ručne izrade. Priđoh joj, upitah crnomanjastog omanjeg čoveka čije su to rukotvorine. On se nasmeja pa reče da su njegove i da je on kovač, a ime mu je Petko.

– Moj otac Svetozar bio je kovač, a ja sam još dok sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole odlučio da učim kovački zanat. Po povratku iz škole, umesto da igram fudbal na poljančetu sa krpenjačom, odlazio sam u kovačnicu i sa ocem čekićem po nakovnju udarao u usijano gvožđe sa kojeg su skakale varnice na sve strane – kaže kovač Petko Simeunović, iz romskog sela Alin Grm kod Ljubovije, sa kojim sam razgovarao na pijaci na kojoj on već više od pet decenija ima tezgu, na kojoj prodaje razne alatke koje je  napravio od metala u svojoj kovačkoj radnji.

– Pomagao sam ocu kada je trebalo mehovima raspaliti vatru, loženu ćumurom od šljivovog drveta. Najviše sam voleo da posmatram kako moj otac od usijanog komada gvožđa pravi sekire, budake, motike, raonike za plugove i kopačice seljacima.

–  Posle osnovne škole nastavio sam da učim zanat kod oca i završio ga uspešno. Mnogo šta je valjalo napraviti od gvožđa. Reći ću vam, najteže mi je bilo da naučim kako se kale u hladnoj vodi usijane alatke da bi bile čvršće. Svoju vlastitu radnju sam otvorio 1960. godine i sve do danas radim u kovačnici. Posla imam, jer u azbukovačkom kraju i u susednim opštinama kovača je malo, na prste se mogu izbrojati. U selima pored reke Drine nekada je bilo dvadesetak kovačkih radnji, a sada je samo jedan u selu Uzovnici i u njoj radi 86-godišnji Radenko Pucarević. To što nema kovača seljacima stvara velike nevolje jer alatke nemaju gde da poklepaju i naoštre. Eto, ovih dana dolaze mi seljaci rano u jutro, donose alatke takoreći u rasvit zore, pa pre  nego što uđu u radnju pozdrave se sa mnom, i kažu: "Proleće je na pragu pomagaj Nedeljko, ako ih ne poklepaš i na tocilu ne naoštriš ostade njiva ne poorana, bašta ne zasejana". Nije im lako, znam. Seljaci mi za uslugu lepo plate i odu zadovoljni.

– Šteta je što niko od dečaka, a njih je podosta u selu Alin Grm, neće da uče kovački zanat. Ja bih mogao da primim dvojicu a bogami i trojicu momčića na izučavanje zanata od kojeg može lepo da se živi. Deca nas Roma retko idu da se školuju a isto tako neću da budu zanatlije. Radije se bave trgovinom, preprodajom odevnih predmeta i robom lošeg kvaliteta –  veli nam Simeunović, pa nastavlja:

– U mojoj kovačkoj radionici, dobro opremljenoj alatkama, nekoliko na električni pogon, pored toga što klepam i oštrim alatke poljoprivrednicima, pravim sekire, srpove, motike, grablje, budake, kose za košenje trave, klinove za cepanje drva, ploče za potkivanje konja, volova i magaraca, reze i šarke za vrata i kapije, svrdla, ručne burgije, klampe i raonike za plugove prevrtače. Pravim još podosta alatki kojih nema da se kupi u dućanima po gradovima i koje su kod mene 30 do 40 odsto jeftinije od ostalih u prodavnicama koje su fabričke izrade. Sve što napravim petkom, na pazarni dan, iznesem  na pijacu u Ljuboviju i za njih uvek imam kupaca. Sa mušterijom se lako dogovorim o ceni i budemo zadovoljni.