Пола века међу варницама

Љубовија – На зеленој пијаци у Љубовији, у прошли петак видео сам да је изузев млечних производа понуда поврћа и воћа била веома мала. Али је зато на овој пијаци било је свакојаке робе, па је личила на "бувљак" а не на оно чему је намењена. Међутим, поглед ми је застао на омањој тезги на којој је било подоста алатки ручне израде. Приђох јој, упитах црномањастог омањег човека чије су то рукотворине. Он се насмеја па рече да су његове и да је он ковач, а име му је Петко.

– Мој отац Светозар био је ковач, а ја сам још док сам био ученик трећег разреда основне школе одлучио да учим ковачки занат. По повратку из школе, уместо да играм фудбал на пољанчету са крпењачом, одлазио сам у ковачницу и са оцем чекићем по наковњу ударао у усијано гвожђе са којег су скакале варнице на све стране – каже ковач Петко Симеуновић, из ромског села Алин Грм код Љубовије, са којим сам разговарао на пијаци на којој он већ више од пет деценија има тезгу, на којој продаје разне алатке које је  направио од метала у својој ковачкој радњи.

– Помагао сам оцу када је требало меховима распалити ватру, ложену ћумуром од шљивовог дрвета. Највише сам волео да посматрам како мој отац од усијаног комада гвожђа прави секире, будаке, мотике, раонике за плугове и копачице сељацима.

–  После основне школе наставио сам да учим занат код оца и завршио га успешно. Много шта је ваљало направити од гвожђа. Рећи ћу вам, најтеже ми је било да научим како се кале у хладној води усијане алатке да би биле чвршће. Своју властиту радњу сам отворио 1960. године и све до данас радим у ковачници. Посла имам, јер у азбуковачком крају и у суседним општинама ковача је мало, на прсте се могу избројати. У селима поред реке Дрине некада је било двадесетак ковачких радњи, а сада је само један у селу Узовници и у њој ради 86-годишњи Раденко Пуцаревић. То што нема ковача сељацима ствара велике невоље јер алатке немају где да поклепају и наоштре. Ето, ових дана долазе ми сељаци рано у јутро, доносе алатке такорећи у расвит зоре, па пре  него што уђу у радњу поздраве се са мном, и кажу: "Пролеће је на прагу помагај Недељко, ако их не поклепаш и на тоцилу не наоштриш остаде њива не поорана, башта не засејана". Није им лако, знам. Сељаци ми за услугу лепо плате и оду задовољни.

– Штета је што нико од дечака, а њих је подоста у селу Алин Грм, неће да уче ковачки занат. Ја бих могао да примим двојицу а богами и тројицу момчића на изучавање заната од којег може лепо да се живи. Деца нас Рома ретко иду да се школују а исто тако нећу да буду занатлије. Радије се баве трговином, препродајом одевних предмета и робом лошег квалитета –  вели нам Симеуновић, па наставља:

– У мојој ковачкој радионици, добро опремљеној алаткама, неколико на електрични погон, поред тога што клепам и оштрим алатке пољопривредницима, правим секире, српове, мотике, грабље, будаке, косе за кошење траве, клинове за цепање дрва, плоче за поткивање коња, волова и магараца, резе и шарке за врата и капије, сврдла, ручне бургије, клампе и раонике за плугове превртаче. Правим још подоста алатки којих нема да се купи у дућанима по градовима и које су код мене 30 до 40 одсто јефтиније од осталих у продавницама које су фабричке израде. Све што направим петком, на пазарни дан, изнесем  на пијацу у Љубовију и за њих увек имам купаца. Са муштеријом се лако договорим о цени и будемо задовољни.