Muzika i fizika su povezane

Vuk Kulenović, jedan od naših najznačajnijih kompozitora savremene muzike koji dve decenije živi i radi u SAD, predstaviće svoja dela, treću godinu zaredom, u Beogradu sutra u 20 časova na Velikoj sceni Doma omladine. Reč je o četiri kvarteta (Drugom,Petom, Šestom i Osmom) koje će izvesti Mešoviti gudački kvartet na „Resonate” festivalu u okviru Belefa, u sastavu: Goran Uzelac i Selena Jakovljević (prva i druga violina), Aleksandra Stanić (viola) i Julijana Marković (violončelo).

Život Vuka Kulenovića odslikava sve što se događalo proteklih decenija na našim prostorima. Bio je pravo dete nekadašnje Jugoslavije, rođen u Sarajevu, školovao se u Ljubljani, magistrirao u Beogradu, gde je potom radio i kao pedagog. Usavršavao se u Štutgartu u Nemačkoj. Burnih devedesetih je sa kolegama protestovao protiv Miloševićeve politike, da bi potom iskusio i iseljenički život u Americi. Koji je bio gorči, onaj devedesetih u domovini ili onaj u Americi gde je trebalo pronaći sebi mesto, Vuk Kulenović između ostalog i o tome priča u intervjuu za „Politiku”. Danas živi u Bostonu i profesor je kompozicije na Berkli koledžu.

Bio je plodan, hvaljen i nagrađivan, ali uprkos tome njegova fioka je puna neizvedenih dela, a ima ih oko četiri stotine pisanih za simfonijski orkestar, solo instrumente, kamerne i horske ansamble. Samo manji deo tog opusa je doživeo svetlo dana. U porodici Kulenovića se umetnički gen prenosi nepogrešivo, o tome svedoči otac Skender Kulenović, pisac, potom Vuk, naš sagovornik, i danas njegov stariji sin Vladimir, dirigent i pijanista, koji karijeru gradi u SAD.

– Od kada sam otišao u Ameriku do 2010. moja dela su se retko izvodila u domovini. Moji kvarteti koji su ove nedelje na programu Belefa nastajali su u prethodnih tridesetak godina i daju mi čudan osećaj retrospektive onoga što sam napisao. Nisam poznavao muzičare koji će svirati moje kvartete, ali sam na probi video da su izvanredni. To je prijatno iznenađenje, koliko god pogrešno može da se shvati takva formulacija. Sada već osećam da sam u ovim mladim muzičarima stekao nove prijatelje, kaže Vuk Kulenović uoči beogradskog koncerta.

Posle protesta protiv Miloševićeve politike devedesetih kompozitor je otišao u Ameriku, a to iskustvo ovako opisuje:

– Preselio sam se kada sam imao 46 godina, sve sam počeo iz početka i bilo je teško. Dve godine sam radio kao gostujući profesor, a onda sam na Berkliju dobio posao. Ali to svako prođe ko ode u pečalbu. Bez prijatelja i kontakata je teško, pogotovu sa dvoje dece. Nabolje je krenulo samim tim što sam u školi stekao renome, a počele su da mi se izvode kompozicije. Verovatno se posle Koncerta za čelo i orkestar u izvođenju „Boston virtuoza” nešto promenilo i počeli su i drugi da sviraju moju muziku. Ali ne mnogo, jer nikad nisam uspeo ni ovde ni tamo da napravim ono što ljudi zovu karijerom. Nisam se ni trudio, što mi moj stariji sin Vladimir zamera iako zna da tu nema pomoći. Takav sam. Pišem muziku, a ne pravim karijeru, a on to kao dirigent mora da radi. Ali, ipak, nešto sam i napravio. Upravo sam dobio jednu veliku porudžbinu za Klavirski koncert od Nacionalnog američkog udruženja muzičara – kaže Vuk Kulenović.

Upitan gde je bio teži život, ovde sa politikom devedesetih ili u Americi Kulenović odgovara:

– Ipak je bio teži ovde sa užasnom politikom. Sećam se da sam sa sinom vozio bicikl oko Kalemegdana sa upravo primljenom platom, a kad smo naišli na štand sa sladoledom moja mesečna zarada nije bila dovoljna za dva sladoleda. I na kraju ga nismo ni kupili, a ja sam rekao sebi da je dosta i odlučio da odem.

Vukov otac Skender bio je pisac, a stariji sin je sada dirigent, mlađi ima muzičko obrazovanje, ali je u drugim sferama. O tome da li se ta umetnička crta negovala u porodici naš sagovornik tvrdi da i nije bilo tako, osim možda u kontaktu Vladimira i njega, ali da nije forsirao sinove da uđu u muzičke vode:

– Znao sam da će Vladimir biti muzičar dok sam slušao kako svira, ali je krajnja odluka bila njegova. On je završio klavir i dirigovanje, učio je na Berkliju, Boston konzervatorijumu, potom je bio na Pibodiju i Džulijardu i tada je već imao iza sebe ogroman repertoar što je za dirigenta najvažnije. Vladimir sada drži brojne koncerte, ima gostovanja, brine o svojoj karijeri.

Potom se naš sagovornik uz osmeh prisetio svog izbora da studira kompoziciju:

– Meni niko na početku nije rekao dobar si u tome. Čak nisam ni mislio da ću se baviti kompozicijom. Počeo sam sa nekom improvizacijom koju su primetili samo moji roditelji uz komentar da je to što sviram užasno. Komšije su se bunile jer sam znao da preteram i muziciram do kasno u noć.

Vuk Kulenović potom ističe da u Bostonu savremena umetnička muzika gotovo ne postoji za razliku od naše scene gde se ipak izvodi, a o svom kompozitorskom pozivu kaže:

– Pišem muziku kao što živim, svaki dan i bez toga ne mogu. Čak sam pokušavao da donesem odluku da više ne komponujem, ali izgleda da ne ide. Moja dela su imala fantastičnog odjeka nakon izvođenja, a od Ričarda Dajera, kritičara, dobio sam odlične kritike, ali to ništa nije promenilo. Jedinu promenu koju sam osetio bila je ljubomora mojih kolega. Ali zato publika prima moja dela odlično i to mi je najdraže i važnije od svih kritika.

Naš sagovornik nam je za kraj otkrio da ovog leta radi na završetku jednog teorijskog rada, ali nije želeo da otkrije sve detalje. Osim da je reč o knjizi, koja će biti objavljena u SAD na engleskom jeziku i da njena tema nije samo muzika već i fizika, jer su „muzika i fizika povezane”.