Poslednji greh gospođe Ilke

Ime Jelena Marković mogla bi da nosi bilo koja devojka iz susedstva, međutim, imala ga je i jedna žena, zvana Ilka, koja je u srpsku istoriju ušla kao neuspešna atentatorka na kralja Milana Obrenovića, i kao osvetnica svoga pokojnog muža Jevrema Markovića, osuđenog i streljanog bez dovoljno dokaza 1878. godine, zbog učešća u Topolskoj buni. Ilka Marković je četiri godine planirala ubistvo kralja, pucala je u njega u crkvi sa nekoliko koraka udaljenosti, i promašila, a dalji napad sprečio je Dragutin Franasović, kraljev ađutant. Upravo je zaborav Ilkine tragične ličnosti inspirisao Dragoljuba Stojkovića da napiše svoj prvi roman „Slučaj gospođe Markovićke: Poslednji greh”, s podnaslovom „Beogradska tragedija”, koji je objavila izdavačka kuća „Portalibris”.

– Siguran sam da je tadašnja naša inteligencija bila sklonija Jeleni Marković nego kralju u čitavoj toj priči, jer je sama njena smrt zaudarala na kraljevo licemerje – kaže autor za naš list. 

Stojkovićevo viđenje Ilkine sudbine počinje četiri godine od Jevremovog pogubljenja, u trenutku kada se ona, nagnuta nad muževljevu neobeleženu raku negde pored Aranđelovca, koju otkopava kako bi ponovo dostojno sahranila telo, zaklinje da će ga osvetiti. Od tog trenutka opsesija Jelene Marković postaje „ludilo u kojem je bilo sistema i zločinačkog promišljanja”, koje će navesti kralja Milana da je osudi na smrt, zatim da je lično pomiluje i kaznu preinači na dvadeset godina robije, da bi dvadesetak dana kasnije bila nađena ubijena u zatvoru, obešena o peškir. Tako da se pretpostavlja da je Jelena Marković zapravo ubijena. Kada je telegram o njenoj smrti stigao u Beograd, zemunske novine prenele su tu vest, a beogradski abadžija Panta Živković vikao je nasred Terazija da je Ilka udavljena u zatvoru.

– Odlučio sam da napišem ovaj roman pošto sam odgledao film Zdravka Šotre „Ilka”, i shvatajući da ova potresna priča ne zauzima mesto koje joj pripada. Često se malo zna o događajima iz ne tako davnog razdoblja naše istorije, o vremenu koje je ovekovečeno u dnevnoj štampi, u službenim i policijskim beleškama, kada su se dokazi koristili u političke svrhe, a lako su se i gubili. I Jevrem Marković, Jelenin muž, ubijen je bez dokaza, a osudilo ga je to što je bio radikal, sklon Karađorđevićima. Pričalo se da je govorio: „Kada sa svojim pukom krenem ka Beogradu, Milan će preplivati Savu”. Ilka Marković je u maju 1882. godine muževljevo telo prenela u porodičnu grobnicu, a 11. oktobra, na svoj trideset osmi rođendan, pucala je na kralja Milana – ističe Stojković.

Roman o poslednjem grehu učinjenom prema gospođi Markovićki slika jedno autoritarno vreme, kada je posle pokušaja atentata po Beogradu i Jagodini hapšeno „sve što mrda”. To je prema autorovim rečima istorijska fikcija, zasnovana je na istini, ali prikazuje i ono što je moglo da se desi. Junaci ove proze su Branislav Nušić, Anastas Jovanović, Dragutin Franasović, Lena Knićanin, jedna od najlepših žena u Beogradu toga doba, udovica kraljevog ađutanta Antonija Knićanina, i kao najnegativniji – upravnik kaznionice Ilija Vlah. 

– Podatke sam pronalazio u Istorijskom arhivu Beograda, kao i u zapisniku sa suđenja Ilki, nekoliko stotina stranica rukom pisanih koje je bilo teško rastumačiti – objašnjava Stojković, dodajući:

– Za Lenu Knićanin priča se da je podržavala Ilku, ali prema dokumentima to ipak nije bilo tako. Naime, ona je napisala pismo upozorenja da Ilka priprema atentat na kralja Milutinu Garašaninu, ministru unutrašnjih dela, koji je nije ozbiljno shvatio. Pisala je poslaniku u Petrograd Đuri Horvatoviću, koji je to takođe prokomentarisao kao fantaziranje „ženske pameti”. Srbija je u to vreme bila totalitarna država, što je u neku ruku jedino držalo pod kontrolom društvo koje se tek razvijalo po evropskim merilima. Milan Piroćanac, koji je u tom trenutku bio predsednik vlade, a kasnije i advokat kraljice Natalije u brakorazvodnoj parnici protiv kralja Milana, govorio je da je u parlamentu vladala hajdučija. Nevolja je bila i u tome što je kralj Milan bio sujetan i vrlo osvetoljubiv čovek, a to je pored ostalog i pokazao načinom na koji je ugušio Timočku bunu.

Nušić u Stojkovićevoj knjizi ima ulogu „kopče” među likovima: on je dopao zatvora zbog pesme „Dva raba” koja se kralju Milanu nije svidela, na staranje Iliji Vlahu, koji je kaznionicom upravljao i kad je Ilka ubijena; tako da je poslužio kao insajder iz zatvora. Nušića i Jelenu, pak, povezuje i pukovnik Dragutin Franasović – on je čovek koji je spasao kralja u Sabornoj crkvi, sprečivši Ilku da puca drugi put, dok je sahrana Franasovićeve majke podstakla Nušića da napiše pomenutu pesmu, što ga je „preporučilo” za Zabelu.

– U predgovoru Nušićeve „Protekcije”, koju je pisao u zatvoru, pročitao sam o upravniku Iliji Vlahu, tu je i ono čuveno pismo u kojem se Nušić obraća tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Gigi Geršiću kao ujaku. Geršić je bio oženjen njegovom bivšom ujnom Marinom, koja je ostala udovica, pa se preudala za ministra. O Vlahu nisam mnogo znao, osim da je bio „brkat i po zlu čuven”. Ja sam od njega napravio pravog negativca – napominje autor.

Istorija je ljubav i omiljeno zanimanje Dragoljuba Stojkovića, koji napominje da će se njegova nova knjiga zvati „Porodična istorija umetnosti”, govoriće o familiji koja se tradicionalno bavi pljačkom grobova, dok njeni članovi čak studiraju arheologiju, da bi bolje „radili svoj posao”.