Svoji na svome ili GMO

Već čitavu deceniju u poluzvaničnim informacijama stalno se provlače zahtevi SAD za izmenu našeg zakona o GMO, koji u članu dva propisuje: ,,Nijedan modifikovan živi organizam kao ni proizvod od GMO ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije”.

Čak i kada bi zanemarili rezultate dostupnih nezavisnih istraživanja o izrazito negativnim prehrambeno-bezbednosnim posledicama korišćenja GMO u ishrani eksperimentalnih životinja – a njih ne smemo zanemariti zbog mogućih posledica po zdravlje sadašnje i budućih generacija – Srbija nema nijedan proizvodno-ekonomski razlog da dozvoli promenu sadašnjeg zakona o GMO i uvođenje GMO u poljoprivrednu proizvodnju ili promet proizvoda koji su poreklom od GMO.

Ukoliko to, ipak, naši političari (,,u ime naroda”) dozvole, Srbija neće postati samo trajni zavisnik od uvoza GM semena – čiji će poljoprivrednici večno kupovati GM seme i raditi za interese proizvođača GMO. Ubrzo potom, budzašto ćemo rasprodati naše poljoprivredne institute i sva dosadašnja licencna prava za sve dosadašnje selekcijom dobijene naše sorte i hibride, a bez posla će u Srbiji ostati direktno oko 5.000 i indirektno oko 50.000 zaposlenih u najprofitabilnijim sektorima naše agroprivrede koji se bave selekcijom, razmnožavanjem, doradom i plasmanom u Srbiji i inostranstvu našeg semena i sadnica. A sav profit iz tih delatnosti, umesto da ostane nama, odlaziće trajno multinacionalnim kompanijama koje proizvode GMO.

Takođe, ukoliko bi takozvana međunarodna zajednica Srbiji kojim slučajem ponovo uvela ekonomske sankcije, a mi u međuvremenu rasprodamo budzašto sve naše poljoprivredne institute i njihova licencna prava i uništimo proizvodne potencijale našeg semena i sadnica za više od četiri miliona hektara obradivog zemljišta, postavlja se pitanje kako bismo u uslovima eventualnog embarga organizovali sopstvenu poljoprivrednu proizvodnju i prehranili stanovništvo.

Do sada su naši političari (,,u ime naroda!”) načinili dve ničim iznuđene greške koje srpsku poljoprivredu uvode u trajno ekonomski inferioran položaj ne samo na međunarodnom, već i na domaćem tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Prva greška je potpisivanje SSP o pristupanju EU kojim smo potpisali i obavezu da kupcima iz EU, po isteku četiri godine, omogućimo kupovinu poljoprivrednog zemljišta pod istim uslovima kao i za domaće kupce, a da pri tom nećemo steći propisane uslove EU za početak korišćenja njihovih fondova namenjenih poboljšanju konkurentnosti naše poljoprivrede i ravnomernijem razvoju ruralnih područja u Srbiji.

Druga greška je potpisivanje takozvanog prelaznog trgovinskog sporazuma Srbije sa EU po kome se početkom 2014. godine praktično izjednačavaju carinske stope u Srbiji sa onima u EU, a do tada Srbija neće imati pristup nijednom evru iz fondova EU za poboljšanje konkurentnosti poljoprivrede i ravnomerniji regionalni razvoj ruralnih područja – što do sada nije bio slučaj ni sa jednom od država koje su pristupale EU!

Ukoliko sada, zaobilazeći da o tome i pitaju narod, naši političari („u ime naroda!”) učine i treću grešku i prihvate pritisak SAD da se u Srbiji dozvoli uzgoj GMO i promet proizvoda od GMO, biće to konačno „zabijanje glogovog koca u srce srpske ekonomije – poljoprivrede”, posle čega naši poljoprivrednici definitivno neće moći da opstanu kao „svoji na svome”!

Kao i u svakoj kući, tako i u državi – greške koje načine „domaćini u ime svojih ukućana” ponajmanje će ispaštati „grešnici” koji su ih načinili, a „ukućanima”, odnosno narodu Srbije, posle navedene dve već prihvaćene i treće verovatno već obećane nepopravljive i (ne)slučajne greške na štetu naše poljoprivrede – neka je bog u pomoći!

I da ne zaboravim – političari se bore za pristup blagodetima „svetskog prestola” a narod za opstanak „uz svoj skromni sto”. A o razlici u poimanju „stola” i „prestola” najrečitije ukazuje sledeća izreka: „Svaki sto je samo sto – dok se na njega ne stave hleb i so. A kad se na sto stave hleb i so – svaki sto postaje presto!”

Ako političari „odrade zadatke” zarad sopstvene koristi za nešto veći „komad hleba i grumen soli” i neizvesnog obećanja o dobijanju nekog mesta na začelju „svetskog prestola”, da li narod ima mudrosti, načina i hrabrosti da sačuva svoj „skromni sto”, koji mu je ujedno i jedini dostižni „presto”?

Profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu