Osećaj savršene slobode

Bojana Nikitović je pozorišni i filmski kostimograf. Nedavno je na svečanoj dodeli filmskih priznanja u Holivudu nagrađena kao koautor za kostim u filmu "Marija Antoaneta". Prva srpska "oskarovka" je, inače, rođena Beograđanka. Žena bez čijeg kostimografskog otiska je gotovo nezamisliv značajniji rediteljski potpis u domaćem teatru, a najveća glumačka imena se ne bune kada im ona "uzima meru". Odrasla je i školovala se na Banovom brdu. Iz današnje perspektive sagledavanja stvarnosti, kaže, da je to okruženje svakako imalo svoje prednosti. Na brdu se učila osnovnim postulatima prijateljstva, saznavala nepostojeću logiku ljubavi. Međutim, umetnica za čije kostime tvrde da na najbolji način određuju različite epohe, karaktere i ljudske naravi sada ne bi natrag.

U međuvremenu je živela na Terazijama. Pet akademskih, možda i najbitnijih godina provela je na toj adresi. Sa studentskim indeksom i devojačkim nemirom u grudima imala je priliku da oseti nabujalu dinamiku gradskog asfalta. Za nju je još značajnije to što je bez opterećenja o prevozu mogla da učestvuje u noćnom životu velegrada. Diskoteke, žurke, neprestana buka, cika, vika. Gužva koja bridi u ušima, žamor koji veseli ostavljali su na nju utisak nepodnošljive lakoće življenja u Beogradu krajem osamdesetih. Tada je Bojana verovala da joj se dogodio životni san.

Unazad nekoliko godina, kreatorka je u Ulici kneza Miloša. Jedna od najpoznatijih ulica u gradu, smatra, sve manje ostavlja mogućnosti za život, rad i kreaciju. Iz tog razloga, ovaj beogradski politički i administrativni centar nju ne podstiče na širu diskusiju.

Jedna misao

Nikitovićeva, pak, okruženje Narodnog pozorišta označava kao prostorno najelegantniji, ujedno i svoj najomiljeniji kraj. Ulica Braće Jugović, pored neskrivenih tragova koje su ostavile "godine raspleta", uspela je da sačuva svoju siluetu i notu urbaniteta.

– S obzirom na to da radim u Narodnom pozorištu, često boravim u tom kraju. Deo ispod pozorišta mi se posebno dopada. Pruža osećaj savršene slobode i ljudske nesputanosti. Zgrada Narodnog pozorišta koja je podignuta 1868. godine po planu arhitekte Aleksandra Bugarskog, jednog od najcenjenijeg graditelja Beograda u 19. veku, kompletno je preuređena 1986. godine. Tada je dograđen i ovaj deo prema ulici Braće Jugović. Pored urbanističke raskalašnosti u stilovima, njen središnji deo uspeo je da očuva arhitektonsku svedenost i mirnoću. U odnosu na druge ulice, ona je na neki način uspela da odbrani svoj identitet od nemilosrdnih investitorskih rešenja i pratećih opštinskih dozvola. Njena prostorno-fizička matrica je u proteklim godinama izbegla najoštrije nasrtaje. Zapravo, ova ulica ima čudnu kružnu putanju. Ona počinje kod Doma Vojske, preseca Francusku, nastavlja pored Prirodno-matematičkog fakulteta, gde se leti oseća miris hemikalija iz kabineta. Tu je i čuveni tapetar Maksimović i nezaobilazna prodavačica ruža. Završava se kod Studentskog parka i "Plavog jahača". Volim tuda da šetam. Uvek gledam ka gore, ka balkonima. A, u glavi mi je jedna misao –  ovde bih volela da živim. Deluje mi kao poligon za čovekovu sreću – zapaža kostimografkinja.

Malo prostora, molim

Kao potvrda o postojanju urbaniteta u tkivu grada, umetnica se interesuje za uspostavljanje određenih komunikacionih modela ponašanja. Posebno ukazuje na svest o fizičkom kontaktu u prostoru.

– Ono što mi je neverovatno jeste koliko se ljudi ovde međusobno gura. U svetskim metropolama postoji kultura, odnosno pravilo da imate svoju ne samo misaonu nego i prostornu auru. Oduševljena sam ophođenjem ljudi u Londonu. Nije reč o nametnutom, veštačkom bontonu. Ovde to ne važi. Čoveku se ne ostavlja ni milimetar slobodnog prostora, ne pravi se granica. Ljudi prođu ulicom, gurnu vas i niko se ne izvinjava. Gaze vas u pošti, banci. Ne poštuje se crta. Biti pristojan je izgubljena kategorija. Niko vam ne daje prednost. Niko vam ne zahvaljuje kada je nekom pružite – uočava Nikitovićeva. Ona je mišljenja da visoki ulični stubovi ne doprinose popravljanju vizuelnog izgleda Beograda. Posebne zamerke ima na uličnu rasvetu. Sa svetlosnim zracima dobio bi se drugačiji efekat.

– Osim što takvi stubovi nemaju estetske konture, kao da su namenski pravljeni da se ljudi sudaraju. Nije reč ni o kakvom izlaženju u susret pešacima. Ono što mi, takođe, deluje kao veliki nedostatak jeste rasveta Beograda. Ulične svetiljke škilje da vas uhvati strah. Kao da ste u dubokoj provinciji. Zapostavlja se činjenica da osvetljenje može da poboljša fizički izgled i konture grada – konstatuje naša sagovornica za koju se, pored JDP-a, izdvaja i zdanje "Eurosalona" na Andrićevom vencu. Kao dominantnu crtu beogradskog mentaliteta, pak, izdvaja satiru i duhovitost.